Prodaja Beograđanke
Prodaja većeg dela poslovnih prostorija u „Palati Beograd“ ustalasala je javnost, pre svega zbog činjenice da je izvršena po sniženoj ceni, od oko 16,5 miliona evra, odnosno, za oko 860 evra po kvadratnom metru. Cena je daleko ispod tržišne za centar prestonice, ali je isto tako povezana i sa obavezom ulaganja od najmanje 8 miliona evra i verovatno je povezana sa merama zaštite koje se odnose na očuvanje izgleda zgrade.
Ako je ovo bio štetan posao po Grad (a izrazito koristan za kupca), prvo pitanje koje se nameće jeste zašto je samo jedna firma dala ponudu? U Srbiji nisu retkost diskriminatorni tenderi i oglasi, to jest takvi da ih može ispuniti samo jedna firma ili koji jednom ponuđaču daju izrazitu prednost. Međutim, to ovde nije bio slučaj – kupac je mogla biti bilo koja firma ili pojedinac koja bi položila depozit. Informacija o tome da će se prodaja vršiti takođe nije bila tajna, već dobro poznata u javnosti. Pa ipak, stigla je samo jedna ponuda. Pošto je cilj javnog nadmetanja za prodaju imovine u javnoj svojini da se postigne što veća cena, a to se može obezbediti samo kroz konkurenciju, logično se postavlja pitanje da li je Grad Beograd mogao da učini nešto više da bi privukao zainteresovane investitore i da li je odabrao pravi trenutak da vrši prodaju. U tom pogledu se opravdanost odluke Grada može dovesti u pitanje. Naime, potražnja za poslovnim prostorom, kako u Beogradu, tako i širom sveta, tokom ove godine nije na visokom nivou – usled pandemije, veliki broj firmi ne koristi ni postojeće poslovne prostore, već zaposleni obavljaju rad od svojih kuća. S druge strane, ne može se sa sigurnošću predvideti da li će se situacija bitno promeniti tokom naredne godine, ili će se nastaviti trend, pa tako ni da li bi se postigla veća cena da se sa prodajom sačekalo.
Razmatranje prodaje bi se moglo zaustaviti na ovom mestu da nije bilo dodatnih otkrića, do kojih je, koristeći samo podatke iz javnih registara došao tviteraš pod pseudonimom „Čarli Vafls“. Istražujući podatke o novom vlasniku većeg dela „Beograđanke“, naišao je na niz transakcija kroz koje se tokom godina menjao vlasnik beogradskog preduzeća MARERA PROPERTIES DOO, pri čemu su to bile firme registrovane na Kipru i Devičanskim ostrvima, što čini težim da se uđe u trag krajnjem vlasniku firme. S druge strane, među direktorima koji su se menjali tokom vremena nalaze i jedna bivša službenica u Gradu Beogradu i Ministarstvu finansija i jedan aktuelni službenik u Ministarstvu finansija. Te dodatne informacije ukazuju da bi kupac „Beograđanke“ mogao biti u nekoj vezi sa ranijim gradonačelnikom i sadašnjim ministrom finansija, Sinišom Malim. Da su uslovi javne prodaje bili namešteni za jednu firmu ili da se prodaja sprovodila tajno, to bi bio snažan signal za pravac dalje istrage.
S druge strane, u situaciji kada još uvek nema jasnih pokazatelja da je kupac raspolagao nekim insajderskim informacijama zbog kojih je ovaj poslovni prostor vrednovao više od (nepostojeće) konkurencije, ovi podaci stvaraju potrebu da se prati dalji tok događaja, kako bi se videlo da li je investitor dobio privilegovani tretman gradskih i državnih organa. Između ostalog, signal za uzbunu bi moglo biti odsustvo valjane provere ispunjavanja obaveze dodatnih ulaganja od strane Grada Beograda, izmene planova ili uslova zaštite „Beograđanke“ koje bi investitora oslobodile nekih obaveza, ili na primer, odluka gradskih i republičkih vlasti da od kupca „Beograđanke“ u budućnosti iznajme kancelarijski prostor koji su mu sada prodali. Takođe signal bi bilo i dobrovoljno ili "dobrovoljno" useljavanje u poslovni prostor u Beograđanci privatnih firmi koje imaju veliki obim poslova sa državom, odnosno sa javnim sektorom.
