Šta su ključna pitanja kod nabavke Vladine Kancelarije od firme Asseco?

Kao reakciju na konferenciju potpredsednice Stranke slobode i pravde, Marinike Tepić, direktor Vladine Kancelarije za informacione tehnologije i elektronsku upravu, Mihailo Jovanović organizovao je svoju konferenciju za štampu 23. septembra 2020. Sve to je u vezi sa nabavkom softvera Centralnog registra stanovništva od firme Asseco SEE, u kojoj je jedan od direktora brat predsednice Vlade.

Na ovoj konferenciji direktor Kancelarije je pročitao i neke delove iz dopisa koji je programski direktor Transparentnosti, Nemanja Nenadić uputio pomoćniku direktora te Kancelarije, kao odgovor na njegovo pitanje o mogućem sukobu interesa kod sprovođenju ove nabavke.

Na usmeni upit predstavnika Kancelarije od 31. oktobra 2019, Nenadić je odgovorio pisanim putem (elektronskom poštom). On je ukazao na to da primena odredaba člana 29. i 30. Zakona o javnim nabavkama (iz 2012), koje govore o sukobu interesa, kod ove nabavke zavisi od tumačenja da li može smatrati da je Kancelarija nezavisan naručilac ili sastavni deo Vlade. Naime, te odredbe Zakona poznavale su sukob interesa samo u slučajevima kada postoji povezanost između „predstavnika naručioca“ i „ponuđača“, a ne i kada se kao ponuđač javlja firma koja je na neki način povezana sa drugim državnim funkcionerima, pa ni onima koji vrše funkciju u nekom nadređenom organu. Nenadić je u odgovoru takođe ukazao da se status Vladine Kancelarije može dvojako tumačiti. Jedno tumačenje bi bilo da je reč o (samostalnom) naručiocu, sa samostalnim budžetom, na šta ukazuje činjenica da ovo telo sprovodi javne nabavke, a da to ne čini Vlada ili neki drugi organ Vlade za njih. Drugo moguće tumačenje bi bilo da ova i druge Kancelarije Vlade nemaju poseban subjektivitet, već da je reč o sastavnnim delovima Vlade, kako se, između ostalog, tumači kada je reč o primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Nenadić je ukazao i na to da formalan odgovor na ovo pitanje može dati jedino Uprava za javne nabavke, kao organ koji je nadležan za davanje mišljenja o primeni ZJN i za nadzor nad njegovom primenom, ali i da bi u pogledu odnosa i odgovornosti između Kancelarije i Vlade kod javnih nabavki od značaja bile i odredbe intenog akta naručioca, gde bi trebalo da je propisano kakvi su odnosi između Kancelarije i Vlade u vezi sa planiranjem, sprovođenjem i kontrolom javnih nabavki koje sprovodi Kancelarija (taj akt nije bio objavljen na sajtu Kancelarije).

Na kraju, Nenadić je izneo načelan stav da posao kroz javnu nabavku treba da dobije firma koja ponudi najbolje uslove, “pod uslovom da je nabavka bila potrebna, da su svi imali na raspolaganju potrebne informacije i da su kriterijumi i uslovi bili nediskriminatorni, jer je to u najboljem javnom interesu, odnosno ne bi bilo u javnom interesu da se plaća skuplje samo da bi posao dobio neko drugi”, ukazavši istovremeno na neophodnost poštovanja zakonskih obaveza.

Na pomenutoj konferenciji za štampu direktor Kancelarije je obelodanio mišljenje UJN od 14. novembra 2019. prema kojoj je UJN smatra Kancelariju (samostalnim) naručiocem, a ne delom Vlade (za šta su takođe postojali argumenti), nakon čega su oni zaključili ugovor sa Asseco-m.

Šta bi bilo da je mišljenje bilo drugačije i da je Kancelarija tretirana kao sastavni deo Vlade?

U slučaju sukoba interesa Asseco ne bi bio eliminisan iz nadmetanja, već bi Kancelarija mogla da zaključi ugovor sa tom firmom jedino uz odobrenje Republičke komisije za zaštitu prava i to samo ako bi njihova ponuda bila povoljnija od prve sledeće za više od 10%.

Za ovu nabavku su bile podnete dve ponude – Comtrade je tražio 179.898.600 dinara, a konzorcijum Asseco SEE 178.512.000. Tih milion i po dinara manje čini manje od 1% razlike u ceni, što znači da bi morala biti prihvaćena ponuda drugoplasirane firme i za toliko više bi bilo plaćeno iz budžeta za ovaj posao.

Tako dolazimo do suštine mogućeg problema u ovoj javnoj nabavki. Odredbe o sukobu interesa koje su postojale u nekadašnjem, kao ni one koje postoje u aktuelnom Zakonu o javnim nabavkama ne mogu da spreče svaki neprimereni uticaj javnih funkcionera na to koje će se nabavke sprovoditi, u koje vreme će se sprovoditi i kako će biti formulisani njihovi uslovi. Sprečavanje i kažnjavanje takvih pojava nije stvar Zakona o javnim nabavkama, već spada u domen krivičnog prava, to jest krivičnog dela trgovine uticajem.

S druge strane, postojanje privatnog interesa funkcionera za javne nabavke na koje bi mogli nekako da utiču, može i treba da bude signal da se proveri ono što kod javnih nabavki jeste ključno – da li je postojala potreba da se nabavka sprovede, da li su svi potencijalni naručioci imali na raspolaganju sve potrebne informacije za pripremu svojih ponuda, da li su uslovi za učešće u nabavci postavljeni nediskriminatorno, da li su kriterijumi za ocenu ponuda bili relevantni i tome slično. I obrnuto, kada se utvrdi da nešto kod nabavki nije bilo postavljeno kako treba, treba tragati za mogućim motivima. Drugim rečima, prvo treba videti da li je nabavka bila nameštena, pa potom u čiju je to bilo korist.

To je stvar i sa nabavkom izrade softvera za Centralni registar stanovništva. Tako bi ovu nabavku mogao činiti spornom pre svega neki od mnogobrojnih dodatnih uslova koji su postavljeni pred potencijalne ponuđače, što je možda uticalo na to da se na kraju jave samo dva konzorcijuma  To bi najpre mogli da utvrde ili opovrgnu poznavaoci IT tržišta i izrade softvera. Ni jedna firma se nije koristila zakonskom mogućnošću da ospori konkursnu dokumentaciju zahtevom za zaštitu prava. To  može da znači da su svi uslovi bili relevantni, ali jednako može biti i posledica bojazni od zameranja vlastima. Kako god bilo, aktuelizovanje teme u medijima stvorilo je novu priliku svima poznavaocima IT oblasti da iznesu konkretne zamerke na planiranje i sprovođenje ove nabavke, ukoliko ih imaju.