Javni dug bez granice
Polemika oko toga koliko iznosi javni dug Srbije između političara se prethodnih dana vodila oko osnovnih činjenica – da li treba računati ne samo ona sredstva koja su već ušla u budžet (gde je, prema rečima Aleksandra Vučića dug 26 milijardi evra), ili i razna druga sredstva, po osnovu „međunarodnih ugovora, sporazuma, javno datih garancija Srbije“. Prema rečima predsednika opozicione SSP Dragana Đilasa, kada se povuku tako dogovorena sredstva dug bi iznosio 50,4 milijarde evra.
Ma koliki problem za Srbiju predstavljalo to što je javni dug visok, još veći predstavlja to što za njega ne postoji granica. Pravila koja su postavljena u Zakonu o budžetskom sistemu 2011. godine postavila su granicu zaduženja na 45% BDP zemlje. Tada je uspostavljen i Fiskalni savet, kao nezavisni državni organ koji može da ukaže na štetne posledice novih zaduženja i da svojijm savetima pomogne da se fiskalni deficit umanji. Međutim, taj zakon ne predstavlja pravnu prepreku bilo kom sazivu Skupštine da kroz potvrđivanje sporazuma o novom zaduženju,i kroz davanje garancija na zaduženje javnih preduzeća ili kroz zakone koji predvide značajne budžetske rashode, poveća javni dug preko te granice. Stoga je u stvarnosti jedina granica visine javnog duga spremnost kreditora da državi odobravaju nova zaduženja.
Logično je očekivati da će svaka garnitura koja je na vlasti težiti da kroz popularne troškove, poput izgradnje infrastukturnih objekata, subvencije privredi i povećanje socijalnih davanja, maksimizira svoj uticaj u biračkom telu. Koristi postaju vidljive odmah, veoma su zgodne za prikazivanje u učestalim funkcionerskim kampanjama, naročito pred izbore, a dugovi će doći na naplatu u budućnosti. Građani koji bi dobro razmislili pre nego što velikim dugovima opterete potomstvo, nemaju priliku da se izjasne o tome da li im je prihvatljivo da to isto učine političari koji su u nekom trenutku na vlasti. U najbolju ruku, građani dobijaju mogućnost da na podrže predizborne najave izgradnje novih puteva ili uvođenje nekih povlastica određenom krugu stanovništva, ali ne i da se saglase sa cenom koja će za tako nešto biti plaćena.
Jedini pravni način da se zaduživanje zauzda bilo bi uvođenje ustavnih ograničenja. Tek kada bi najviši pravni akt sadržao granicu koju javni dug ne sme da prekorači, ili granicu za novo zaduživanje tokom jedne godine ili jednog saziva parlamenta, postojala bi stvarna prepreka. Ta mera bi mogla biti kombinovana sa obaveznim referendumskim izjašnjavanjem o odobravanju velikih investicionih projekata. Da bi takvo izjašnjavanje bilo smisleno, građani bi morali da imaju na raspolaganju ne samo podatke o koristima od novih projekata, već i podatak o njihovoj ceni. To je jedna od tema koja bi morala da bude otvorena kada se bude menjao Ustav Srbije, kao što Transparentnost Srbija već godinama ukazuje.
Od jednake bi koristi bilo uvođenje obaveze u Zakon o izboru narodnih poslanika da pred parlamentarne izbore učesnici izrade i objave programe, ali i da se ti program podvrgnu analizi Fiskalnog saveta, koji bi mogao da ukaže na njihovu održivost i posledice po budžetsku ravnotežu.
