Koncesija za aerodrom – da li je povređen javni interes u vezi sa kupovinom zemljišta

Istraživanje KRIK-a o koncesiji za beogradski aerodrom pruža dodatne razloge da se otvori pitanje da li je kod ovog posla javni interes bio valjano zaštićen. Odgovora na to pitanje nema, jer Vlada Srbije, više od dve godine nakon zaključenja ugovora neke od najznačajnijih podataka tretira kao tajne.

Prema podacima do kojih je došao KRIK, koncesionar za beogradski aerodrom je za kupovinu zemljišta koje je potrebno radi proširenja kapaciteta aerodroma platio 4,36 puta više od vrednosti zemljišta koja je procenjena u jednom od neobjavljenih priloga ugovora između Vlade Srbije i „Vansija“ iz 2018 (436, naspram 100 evra po kvadratnom metru, a ukupno 47 miliona evra). Uspešni prodavac ovog zemljišta je kompanija „Posh properties“ u vlasništvu Stanka Subotića.

Pokušaćemo da razmotrimo da li bi i na koji način poslovni odnos između ove dve privatne kompanije mogao biti značajan sa stanovišta javnog interesa Srbije. Jedan od elemenata na osnovu kojih su vrednovane ponude u postupku odabira koncesionara bila su planirana ulaganja. Na osnovu javnog poziva nije jasno da li je predmet ocenjivanja bila samo ukupna visina ulaganja ili i vrsta. Kako je ranije saopšteno, vrednost ulaganja koju je obećao „Vansi“ je ukupno 732 miliona evra, a taj podatak je vidljiv i u šturim informacijama koje su objavljene u takozvanom „registru javnih ugovora“ (Iako se zove Registar javnih ugovora, u njemu se ne objavljuje ugovor, već samo pojedini podaci koji se na njega odnose. Između ostalog, u Registru se navode poimence 11 priloga ugovora kao i napomena da su dva priloga poverljiva. Međutim, ni preostalih devet nije objavljeno). Tu se navodi da su kapitalni troškovi projekta JPP 732,42 miliona evra, uz napomenu da je reč o „proceni sadržanoj u ponudi izabranog najpovoljnijeg ponuđača“. Struktura ovih ulaganja nije vidljiva.

Pošto ni izveštaj o stručnoj oceni ponuda nije objavljen, nije poznato u kojoj meri su investicije koje je obećao „Vansi“ imale uticaja na to da upravo ova firma dobije posao, i da li je, na primer, neko od konkurenata ponudio manja ulaganja a veći iznos koncesione naknade. Pošto je nepoznata obećana struktura ulaganja, nejasno je i da li će „Vansi“, plaćajući visoku cenu od 47 miliona evra za zemljište, u nečemu odstupiti od ponude na osnovu koje je dobio posao sa državom, kao i da li će ovo ulaganje biti priznato kao osnov da manje investira za neke druge namene.

Čini se da su sve ove nedoumice mogle biti izbegnute da je država drugačije postupila pre nego što je ušla u postupak za davanje koncesije. Naime, Aerodrom „Nikola Tesla“, kao preduzeće u većinskom državnom vlasništvu, kao i Vlada Republike Srbije, mogli su da izvrše eksproprijaciju zemljišta za potrebu proširenja aerodroma, pre nego što su započele postupak koncesije. Da su tako učinili, država bi zemljište otkupila po „tržišnoj vrednosti“, odnosno ceni koja se utvrđuje na osnovu rešenja Poreske uprave. Može se pretpostaviti da je upravo to bila cena od 100 evra po kvadratnom metru, koja se pominje u ranijim tekstovima KRIK-a. Drugim rečima, da je zemljište bilo eksproprisano, potencijalni koncesionari su mogli da računaju na manje troškove ulaganja i da ponude veću koncesionu nadoknadu državi. Pošto je ostavljeno da se koncesionar pogađa sa vlasnicima okolnog zemljišta oko cene, ne samo da nije čudno što je ona dostigla 436 evra evra po kvadratnom metru, već bi se pre moglo postaviti pitanje zašto nije još veća. Nije jasno da li se „Vansi“ ugovorom sa državom obavezao da otkupi upravo zemljište koje je bilo u vlasništvu Subotićeve firme. Kako KRIK navodi, postojala je mogućnost da se proširenje vrši aerodroma vrši i u drugom smeru, a to je bila namera jedne od kompanija („Zurich Airports“), koja se nadmetala na tenderu za koncesiju.

KRIK je u tekstu izneo informacije o poslovnim odnosima između prodavca zemljišta i portugalskog advokata Žoze Luiza Arnoa, koje su uspostavljene 2019, posle zaključenja ugovora o koncesiji, kao i o ranijim poslovnim vezama Arnoove kancelarije sa „Vansijem“ (2012), kao i sa Vladom Srbije u vezi sa koncesijom za aerodrom (2016). Arno i „Vansi“ negiraju da je bilo sukoba interesa, odnosno da su ove poslovne veze mogle imati uticaja na davanje saveta u vezi sa koncesijom. Najbolji način za razrešenje takvih sumnji bilo bi objavljivanje informacija koje sada nisu dostupne: da li su predlozi savetodavaca Vlade Srbije favorizovali proširenje aerodoma na određene parcele ili su ponudili više ravnopravnih rešenja, i na koji način je tenderska komisija ocenjivala ponude koncesionih partnera kada je reč o ulaganjima u proširenje aerodromskih kapaciteta, to jest, da li je ocenjivanje bilo zasnovano samo na objektivnim kriterijumima ili je na njega mogao imati uticaj i planirani pravac proširenja.   

Važno pitanje u vezi sa ovim poslom, ili tačnije, pitanje koje prethodi svim ovim pitanjima, jeste zbog čega je država uopšte ušla u koncesiju. Najviši državni zvaničnici i rukovodstvo aerodroma u mesecima i godinama pre zaključenja koncesije tvrdili su da aerodrom odlično posluje, da je državni budžet u suficitu, pa je logično pitanje da li je bilo potrebno ići u koncesiju. Na to pitanje – da li je koncesija bila najbolji način da se ostvari cilj – dobro upravljanje, dodatne investicije, proširenje kapaciteta, odgovor je trebalo da pruži studija opravdanosti.

Mi danas ne znam da li taj dokument uopšte postoji jer je sve u vezi sa koncesijom proglašeno tajnim - nadležno ministarstvo i Komisija za javno-privatna partnerstva odbili su da dostave izveštaje, Vlada Srbije je ignorisla zahtev, pa je po presudi Upravnog suda donela rešenja kojim je odbila zahtev za pristup informacijama. Transparentnost Srbija već duže od tri godine čeka da Upravni sud reši novu tužbu i naloži Vladi da dostavi tražene dokumente^[1].

^[1] https://transparentnost.org.rs/index.php/sr/inicijative-i-analize-ts  2018: Javno privatno partnerstvo - koncesija za aerodrom "Nikola Tesla" - dokumenti 2017/2018