Minić: Partija je u potpunosti preuzela funkcije države

Prebacivanje sistema Pošta.net Telekomu jedna je u nizu apsurdnih situacija koje pokazuju da bi “možda bilo bolje da Vlada Srbije i Skupština izmene propise u smislu da više nisu potrebne javne nabavke i konkursi”, kaže za Novi magazin Zlatko Minić iz Transparentnosti Srbije.

Tim pre, kako dodaje, što su apsurdna i objašnjenja zašto je nešto urađeno očigledno nezakonito.

“Mogli smo da čujemo od jednog direktora priču o prodatoj imovini, od drugog da su prodati samo korisnici – što na prvu loptu zvuči strašno, kao da su ih prodavali na trgu roblja”, kaže Minić i dodaje: “Ništa novo, ostaje nam samo da beležimo stalno kršenje zakona i procedura i da se nadamo da će se promeniti ne oni koji donose odluke nego sistem razmišljanja i odnosa prema državi i vladavini prava. Proteklih desetak godina mogli smo da vidimo kako evoluira taj sistem i potreba vlasti posle 2012. da izmeni zakone i prilagodi ih sebi i izabere stranačke funkcionere na položaje gde im prema do tada važećim zakonima nije bilo mesto. I došli smo do toga da je dovoljno dati izjavu da je sve transparentno, a čini mi se da dolazimo do faze da ništa i nije potrebno komentarisati. Do faze čistog cinizma.”

U vreme dok smo zajedno radili u Novom magazinu jedna od vaših omiljenih tema bilo je v.d. – stanje direktora u javnim preduzećima i službama. Tad smo imali problem što su neki bilo po dve, tri godine, a sada u recimo aktuelnim zdravstvenim ustanovama direktori su u v. d. stanju i po šest godina. Šta nam to govori?

Vladajuća koalicija je 2012. došla na vlast na talasu nekih antikorupcijskih obećanja i Zakon o javnim preduzećima bio je jedan od krupnijih zalogaja. Pošto se ništa nije promenilo, a ljudi su bili nezadovoljni, donet je novi zakon koji je trebalo da promeni sve u javnim preduzećima, a ništa se nije promenilo. Na velika usta se razglasilo raspisivanje konkursa, da bi pri isteku rokova bilo objašnjeno kako se rokovi probijaju “da bi se to uradilo temeljno”. To je bilo 2017. Pokazalo se, zapravo, da svaka vlast voli da kontroliše javna preduzeća da bi iz njih izvlačila novac za svoje ljude i za sebi bliske firme, da zapošljava svoje kadrove i svoju stranačku armiju i da vodi stranačke poslove.

I u krajnjem slučaju da se vodi nekakva socijalna politika. A najlakše je kontrolisati javna preduzeća i službe ako imaš vršioca dužnosti direktora koji sutra može biti zamenjen bez obrazloženja, pogotovo što je u nezakonitom položaju...

I ne mora ni da ispunjava uslove za to mesto?

Vršilac dužnosti direktora u javnim preduzećima morao bi da ispunjava uslove za to mesto, ali problem je u tome što nije propisano ko utvrđuje da li ispunjava uslove ili ne. Posebno na lokalu je karakteristično i zaprepastite se kad dobijete odgovor da nije utvrđivano da li kandidat ispunjava uslove jer “mi dobro znamo u našem malom mestu da ispunjava sve uslove”.

Bili ste i član Agencije za borbu protiv korupcije. Još jedna aktuelna vest je da je firma ujaka aktuelne ministarke za energetiku i rudarstvo dobio dozvolu za ispitivanje litijuma. Znamo li mi danas uopšte šta je sukob interesa?

Lako će mnogi funkcioneri objasniti da oni nisu uticali i nisu mogli da trguju uticajem. Prenebregava se da po definiciji sukoba interesa, pa čak i u zakonu, postoji stavka “ono što utiče, ono što može da utiče ili uzgleda kao da utiče” jer se time stvara nepoverenje javnosti.

Ovde sada govoriti o nepoverenju javnosti zbog sukoba interesa deluje apsurdno, s obzirom na to koliko je cela država razvaljena, ali sa druge strane nemamo ništa za šta možemo da se uhvatimo sem za zakone i da insistiramo da se primenjuju. Možda bi, kažem, lakše bilo ukinuti zakone koji na bilo šta obavezuju, pa da nas ne zamaraju besmislenim objašnjenjima i opravdanjima.

Pomenuli smo javne nabavke i da se izbegavaju na svaki mogući način. Postoji li procena koliko to košta državu Srbiju na nacionalnom nivou?

Ja nisam video u skorije vreme da je neko radio takve procene, ali suština priče jeste da mi danas, zahvaljujući međudržavnim sporazumima, najveće poslove u oblasti infrastrukture sprovodimo bez javnih nabavki, a onda vidite da policija ispituje slučajeve javnih nabavki za male iznose ili što nešto nije klasifikovano. Naravno, sve treba procesuirati, ali apsurdno je da se pažnja javnosti premešta na nešto besmisleno i što služi za popunjavanje statističkih kvota u postupanju policije i tužilaštva, a mehanizam u kojem se ogroman novac troši bez ikakvih antikorupcijskih mehanizama kakve su u prvom redu konkurencija i transparentnost. To bi trebalo da se obezbedi kroz sistem javnih nabavki.

I onda dođete u situaciju da kilometar auto-puta sa pet, šest miliona dolara na početku dođe do 20 miliona.

Kao i metro! To me neodoljivo podseća na priču o pet grama marihuane i toni, da li je to obrazac po kome živimo i ponašamo se. Za pet grama marihuane ideš tri godine u zatvor, za tonu...

Pa nikog nisi ubio! Kažem, država je razrušena, razvaljena i umesto nje je izgrađena fasada, Potemkinova država. Vi po medijima imate vesti da je uhapšena opasna grupa koja je proneverila milione, a kad pročitate vidite da je grupa privatnih preduzetnika nešto proneverila u svojoj firmi ili nije platila porez. Pre godinu bila je vest o ženi koja je u svojoj firmi proneverila 300.000 dinara i procesuirana je pred Specijalnim tužilaštvom za organizovani kriminal i korupciju. Naslovi su bili takvi kao da je uhvaćen neki narko-bos, istrage u javnom sektoru gotovo da i nema.

Time se popunjavaju statistike i zamazuju oči javnosti i onima iz sveta koji prate borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije.

Odakle god krenemo završimo u netransparentnosti?

Završimo u netransparentnosti i partijskom sistemu. Partije, sada praktično partija, u potpunosti je preuzela funkcije države. To smo videli kad je prethodnih godina vladajuća partija počela da pruža građanima razne usluge, organizovanje priprema za đake, zdravstvene usluge, preglede, nosila namirnice umesto socijalnih službi...

Nekoliko puta sam citirao kolegu Sašu Novačića iz Bete, koji je bio dopisnik iz Kine, pa su ih vodili u Severnu Koreju po selima i nigde nije video prodavnicu. Pitao ih je: “Dobro, gde vi kupujete odeću?” Odgovorili su mu: “Ne kupujemo, to nama daje veliki vođa”.

Najbolje da ovde završimo. Hvala.