Kako će 90 hektara "biti dato" investitoru?

I dalje se ne zna, ne samo pod kojim uslovima će ugovor sa investitorom za Beograd na vodi biti zaključen, već čak ni to o kojoj vrsti ugovora je reč. U gostovanju u Kažiprstu na B92 (http://goo.gl/s1352d) gradonačelnik Siniša Mali je najavio da će ugovor biti potpisan "za nekoliko nedelja" i ustvrdio da neće biti nadoknade investitoru ako ne bude bilo moguće prodati poslovni i stambeni prostor, odnosno da investitor preuzima sav rizik poslovnog poduhvata. Međutim, izjava gradonačelnika otvorila je niz drugih pitanja.

 

Na pitanje o tome kakve obaveze preuzima grad Beograd i Republika Srbija prema budućem investitoru u vezi sa realizacijom projekta "Beograd na vodi", gradonačelnik Beograda je odbio da diskutuje o detaljima, "pošto još ništa nije potpisano" i obećao da će nakon potpisivanja doći u B92, da zajedno prođu kroz ceo ugovor. Na pitanje o mogućem riziku koji bi Beograd i Srbija preuzeli prema investitoru u slučaju da ne budu prodati svi izgrađeni stanovi, gradonačelnik odgovara: 

 

"Ne postoji ništa tako. Ceo rizik preuzima investitor da će svi stanovi biti prodati. Generalno, ono što je za javnost bitno, mi ćemo uneti, mi ćemo dati čistu zemlju a oni će uneti finansijska sredstva koja su neophodna da bi se tih 1,8 miliona kvadrata prostora izgradilo. Kada pogledate ceo projekat "Beograd na vodi", a radi se o gotovo 100 hektara, radi se o gotovo najlepšem delu grada Beograda, cilj nam je da se taj deo vratimo u život, da sklonimo udžerice, da sklonimo one parkirane vagone koji su prazni ili u kojima žive ljudi, da jednostavno taj deo grada potpuno dobije jednu novu sliku."

 

U ranijem saopštenju (http://goo.gl/0T7zxo) smo ukazali na to da u vezi sa ovim projektom javnost nije upoznata o mogućim rizicima budućeg ugovora o javno-privatnom partnerstvu između Grada/Republike i investitora, kao i na činjenicu da su ti rizici, kakvi postoje kod svakog ugovora o JPP, ovde veći zato što se neće primenjivati Zakon o JPP koji podrazumeva prethodnu analizu koja bi opravdala upravo ovaj model poslovanja, odobrenje Komisije za JPP i što je najvažnije, nadmetanje potencijalnih investicionih partnera, kroz koje bi se došlo do najpovoljnije ponude. Pri tom smo imali u vidu razne moguće rizike kakvi postoje kod JPP, na primer, da država preuzme obavezu prema privatnom investitoru u slučaju da prodaja stanova i lokala ne bude na očekivanom nivou, da vrednost onoga što država ulaže u zajedničko preduzeće bude potcenjena u odnosu na udeo privatnog partnera, da raspodela dobiti ne bude u srazmeri sa vrednošću ulaganja i slično.

 

Gradonačelnik je svojom izjavom, koliko to izjava može da učini, otklonio jednu bojazan - neće biti nadoknade investitoru ako ne bude bilo moguće prodati poslovni i stambeni prostor, investitor preuzima sav rizik poslovnog poduhvata. Međutim, otvorio je drugu, još veću. Izjava da će zemljište biti "dato investitoru" se može doslovno tumačiti i tako kao da će 90 hektara uz Savu biti poklonjeno ili besplatno dato na korišćenje, samo zarad toga da se ulepša ovaj deo grada. Može se tumačiti i kao da će zemljište biti dato (u zakup ili prodato) uz nadoknadu. U tom slučaju ne bi bilo javno-privatnog partnerstva, ni poslovnog rizika, ali bi se otvorilo pitanje da li je vrednost nadoknade tržišna, što se ne može proveriti ako nema nadmetanja. Treća mogućnost je da bi Srbija zemljište unela u zajedničko preduzeće bez nadoknade, ali u zamenu za deo stambenog ili poslovnog prostora koji se tu izgradi ili za udeo u vlasništvu preduzeća koje bi taj prostor prodavalo i izdavalo. Ova opcija vratila bi priču na početak, u domen poslovnih rizika države - da li je pravično određen deo države u zajedničkom preduzeću (što se ne može nikad pouzdano utvrditi u odsustvu nadmetanja), da li prodaja stanova i lokala donosi prihod koji će biti jednak onome koji bi bio ostvaren prodajom/zakupom zemljišta i slično.

 

Do sada predstavljeni argumenti za realizaciju ovog projekta sa odabranim investitorom su imali snažno uporište u očigledno istinitoj tvrdnji o zapuštenosti velikog dela savskog priobalja. Međutim, to ne znači da su "udžerice, vagoni i olupine brodova" bile jedina alternativa "Beogradu na vodi". Urbanistički, postojala su razna rešenja, a izbrisanim odredbama Generalnog plana Beograda je bilo predviđeno raspisivanje zajedničkog međunarodnog konkursa za uređivanje leve i desne obale Save. Pravno su postojale tri mogućnosti (nakon što urbanisti odluče šta se može graditi) - da država sama gradi kroz javne nabavke, za javne potrebe ili za dalju prodaju; da proda/iznajmi zemljište zainteresovanim investitorima na javnom nadmetanju; da na nadmetanju dođe do partnera za zajednička ulaganja. Do sada su se stvari odvijale obrnutim tokom - ubranistička rešenja su prilagođena namerama potencijalnog investitora, koji nije odabran na nadmetanju, a za sada se ne zna, ne samo pod kojim uslovima će ugovor sa njim biti zaključen, već čak ni to o kojoj vrsti ugovora je reč.