Čemu služi "nacionalni prevoznik"
Aviokompanije zarađuju na naplati (ekstra)prtljaga. Normalno je da žele da ga naplate. Ne može se od aviokompanije zahtevati da sponzoriše košarkašku reprezentaciju - odluka o sponzorstvu je komercijalna. Tu se ništa ne menja ni kada je reč o "nacionalnom avio-prevozniku". Država ima kanale kroz koje usmerava novac za sportske saveze i posebno ministarstvo za sport. Kada novac do sporta dolazi tim kanalima onda se jasno vidi i koliko se izdvaja i mora se opravdati zbog čega je upravo za tu namenu dat novac. Kada država finansira sport primoravajući javna preduzeća i druge subjekte na koje ima uticaja na sponzorstva i oglašavanje, onda finansiranje nije ni transparentno ni obrazloženo ni kontrolisano.
U najnovijem slučaju, kada Air Serbia nije htela da besplatno preveze višak prtljaga košarkaških reprezentativaca koji su krenuli da brane boje Srbije na Evropskom prvenstvu, u pravu su predstavnici te kompanije i premijer - usluga mora da se plati. Građani Srbije vole reprezentaciju i verovatno ne bi imali ništa protiv da je i ovaj trošak plaćen iz budžeta. Možda je i Air Serbia mogla da nađe komercijalni interes, zbog popularnosti ovog sporta i da se odluči da sponzoriše reprezentaciju, ali se kompaniji ne može prigovarati zato što to nije učinila.
Međutim, ova situacija ogoljava drugi problem, zbog kojeg je čisto "komercijalna" odbrana postupka Air Serbia neodrživa Naime, reč je o kompaniji, koju ista ta Vlada privileguje, kako u odnosu na konkurentske firme, tako i u odnosu na ostatak javnog sektora u Srbiji. To čini oprostom dugova i drugim vidovima državne pomoći, pravdajući takvo postupanje upravo time da je reč o "nacionalnom prevozniku". Među obavezama koje je Vlada Srbija ugovorom sa Etihadom preuzela (direktne finansijske obaveze, garancije, socijalni program, obaveze prema ugovoru sa Airbusom iz 1998, odredba po kojoj Vlada treba da obezbedi da se Aerodrom odrekne svih obaveza koje Air Serbia ima prema njemu, na primer), čak se nalazi i odredba da će Republika Srbija zaključiti ugovor sa firmom koju osnuje Air Serbia i da će preko nje realizovati sva službena putovanja čak i ako to uključuje presedanja do konačne destinacije do koje ne vozi Air Serbia. To znači - bez obzira na komercijalne uslove, konkurenciju, odnosno eventualnu nižu cenu ili bolje termine (koji bi skratili nepotrebne dodatne dane boravka u inostranstvu, na primer), koje bi ponudile druge kompanije.
Čak je i Komisija za kontrolu državne pomoći u rešenju kojim je odobrila državnu pomoć za Ari Serbia iznela argumente poput toga da bi "gubitak nacionalnog avio prevoznika doveo u pitanje poverenje stranih ulagača da ulažu u Srbiju i bila bi ugrožena pozicija Srbije u regionu i Evropi što bi dovelo u pitanje integraciju i povezanost Srbije sa jedinstvenim tržištem EU".
I tako dolazimo do ključnog pitanja, na koje nikada nije odgovoreno jasnim i razumnim argumentima: zbog čega je potrebno da imamo nacionalnog avioprevoznika? Kolike troškove smo spremni da platimo da bismo ga imali? Kakve obaveze firma koja je finansirana na ovaj način ima prema građanima kao svojim finansijerima?
