Ko traži tajnost, a ko šara sa objašnjenjima

I u Narodnoj skupštini ministar privrede, Željko Sertić, ponovio je da ugovor o upravljanju Železarom ne može biti objavljen dok se sa time ne saglasi kompanija „HPK“ (sa kojom je Ministarstvo zaključilo ugovor o upravljanju). Već u sledećoj rečenici, rekao je da  „odluku o tome da li je nešto tajno ili nije, donosi Komisija za zaštitu konkurencije". Čas objavljivanje zavisi od stranog partnera, čas od državnog organa kojem se Ministarstvo obratlio zatraživši da sve odredbe ugovora i priloge uz njega proglasi za poverljive. Trebalo bi valjda da poverujemo da ništa ne zavisi od ministra privrede.

S obzirom na dosadašnja iskustva uopšte nije izvesno da se Srbija obavezala na apsolutnu tajnost prema firmi sa kojom sarađuje. Naime, pre nešto manje od decenije, kada je bila aktuelna koncesija za autoput Horgoš – Požega, visoki predstavnici nadležnog ministarstva su tvrdili da neki dokumenti ne mogu da se učine dostupnim zbog „zaštite autorskih prava“ i zbog obaveza prema stranom partneru. Kada je ugovor objavljen, videlo se da to nije istina.

Drugo, sve i da je istina da je u ovom slučaju ugovorena apsolutna tajnost podataka, Ministarstvo privrede snosi odgovornost za pristajanje na takve odredbe, a državni pravobranilac zbog toga što nije sprečio zaključivanje ugovora sa takvom sadržinom. Ako poverljivost svakog reda ovog ugovora nije zapisana u samom ugovoru kao obaveza, već je samo naknadno izdejstvovana (u postupku provere poštovanja odredaba o konkurenciji), onda je Ministarstvo privrede odgovorno za to što je zatražilo da se svi podaci proglase za zaštićene (naravno, firma HPK, kao privatni partner, imala je pravo da iznese takav zahtev).

I Komisija za zaštitu konkurencije je neosnovano zaključila da sve odredbe ovog ugovora treba zaštititi. Istina, ovo telo tvrdi da se njihove odluke odnose samo na postupak koji se vodi pred Komisijom (i eventaulne situacije u kojima neko traži informacije od KZZK), a da nemaju karakter apsolutne zabrane, tako da prvenstvenu odgovornost za potonje zloupotrebe Komisijinog zaključka takođe ima ministar privrede. Najzad, šta god da je prethodno bilo, od trenutka kada je Poverenik doneo konačno i izvršno rešenje u predmetu pristupa informacijama, to je jedini propis koji ministra privrede obavezuje.