Otvorena pitanja borbe protiv korupcije i javnih nabavki na plenarnoj sednici Nacionalnog konventa o EU

Na ovogodišnjoj plenarnoj sednici sednici Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji, jedan od troje uvodnih izlagača ispred NKEU bio je Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti i koordinator za pregovaračko poglavlje 5.

Sednici su prisustvovali predstavnici brojnih institucija, međunarodnih organizacija i zemalja članica EU, a svoje uvodna izlaganja su imale potpredsednica Narodne skupštine i predsednica skupštinskog odbora za EU integracije, Elvira Kovač, predsednica Vlade, Ana Brnabić i ministarka za EU integracije, Tanja Miščević.

U 15-minutnom izlaganju, koje se može pratiti na snimku Plenarne sednice, na početku drugog sata, Nenadić je, između ostalog ukazao sledeće:

Prošlo je dve godine od kada sam imao priliku da na istom ovom mestu govorim kao predstavnik radne grupe za Poglavlje 5 – javne nabavke, jedno od onih koje je Evropska unija uključila u Klaster 1 – osnove, pa ću se izlaganju osvrnuti i na pojedina druga pitanja koja se tiču tog Klastera, kao i ekonomskih kriterijuma sa kojima su javne nabavke neodvojivo povezane. U vezi sa tim, očigledno je da primena nove metodologije nije dovela ni do kakvog vidljivog napretka u rešavanju problema.  Ocene EU su se u tom periodu menjale, ali glavne preporuke nisu, a isto tako nisu se menjale ni glavne preporuke civilnog društva. Na ovom primeru se može videti kako statistika ocena može da posluži samozavaravanju. Bilo bi znatno bolje kada bismo i mi sami i EU sagledavali uporedo sa postojećim ocenama u kojoj meri su ostvarene one preporuke koje je EU istakla kao ključne. Ocena je bila ograničeni napredak 2020 i 2021, što je tada bilo vezano za usvajanje novog zakona o javnim nabavkama i za početak rada novog portala. Možda će sledeće godine biti data ocena o ograničenom napretku na osnovu činjenice da je uspostavljen mehanizam nadzora nad javnim nabavkama, a da ni jedan od ključnih problema ne bude dotaknut.

U prethodnom izlaganju smo mogli da čujemo neke ocene o napretku u poglavlju 23, koje obuhvata i borbu protiv korupcije. Tamo je data ocena izvestan napredak, na osnovu varljivih statistika krivičnog gonjenja i osuda, kao i na osnovu zakasnelog ispunjavanja dela preporuka GREKO iz četvrtog kruga evaluacije. U pitanju su obaveze koje je Srbija trebalo da ispuni još do kraja 2016. Kada je reč o statistikama gonjenja korupcije, pošto aktuelni političari na vlasti vole da vrše poređenja po raznim pitanjima sa stanjem od pre deset godina, a imajući u vidu i najavu donošenja nove Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije, vredi podsetiti na neke od njih. Na talasu antikorupcijskih obećanja aktuelne vladajuće partije Skupština Srbije je usvojila 2013 Strategiju za period do kraja 2018. U akcionom planu za njeno sprovođenje bilo je između ostalog planirano da se broj konačnih osuda za korupciju u odnosu na 2012. godinu poveća tokom tih pet godina za 30%, što je Transparentnost Srbija komentarisala kao nedovoljno ambiciozno, s obzirom na činjenicu da manje od 1% koruptivnih krivičnih dela uopšte bude prijavljeno, a kamoli kažnjeno. Ovaj nedovoljno ambiciozan cilj nije dosegnut ni 2018, ni do dana današnjeg, odnosno, broj konačnih osuda za koruptivna krivična dela se nije povećao.

O razlozima za neuspehe prethodne Strategije se nije raspravljalo u Skupštini, koja je u vezi sa tim dobila izveštaj Agencije za sprečavanje korupcije. Otuda nije ni na koji način jasno na čemu se zasniva optimizam da bi nova Strategija mogla da bude način da se problemi reše. Juče smo mogli da čujemo da je radna grupa za njenu izradu formirana još letos, ali se nigde ne mogu pročitati podaci, čak ni to ko čini radnu grupu, a kamoli o njenim aktivnostima, ako ih je bilo. Pominju se i Operativni planovi za borbu protiv korupcije koji se odnose na osam oblasti, a koji su doneti u međuvremenu. 

U izveštaju Evropske komisije o javnim nabavkama se govori na više mesta. Prvo, kada je reč o kapitalnom budžetu, imamo zamerku i preporuku da bi Srbija trebalo da primeni u potpunosti metodologiju iz Vladine uredbe na upravljanje svim kapitalnim projektima, kao i postupke javnih nabavki kod odabira izvođača tih projekata, kod svih kapitalnih ulaganja, bez obzira na vrstu i izvor finansiranja. Takođe se od nas traži da postoje delotvorne procedure koje bi garantovale da planiranje, ocena i primena tih projekata bude integrisana u budžetski proces. Pored ovih primedaba iz Brisela, možemo dodati još jednu, to je činjenica da se kapitalni projekti biraju samo na osnovu podzakonskog akta, a ne i zakona. U novom ustrojstvu Vlade Srbije, nakon izmena Zakona o ministarstava uspostavljeno je novo Ministarstvo za upravljanje javnim ulaganjima, umesto nekadašnje Vladine kancelarije, ali i dalje postoji dvojstvo, jer se kapitalni projekti mogu realizovati i preko drugih ministarstava. Takođe, u ekspozeu mandatarke smo mogli ponovo da čujemo da se pominje program „Srbija 2025“, iako je zvanično potvrđeno da taj dokument Vlada Srbije nije nikada usvojila.

Evropska komisija takođe podseća na odsustvo napretka kada je reč o transparentnosti i učešću javnosti u pripremi budžeta.

O javnim nabavkama se govori u vezi sa korupcijom, i ukazuje se da postoji ozbiljan rizik od korupcije zbog visoke vrednosti nabavki koje su izuzete iz primene zakona. U tom smislu se naročito ukazuje na poseban zakon o linijskoj infrastrukturi i međudržavne sporazume. Ključne preporuke su zato ostale iste. Traži se ukidanje posebnog zakona o linijskoj infrastrukturi. Treba napomenuti da to nije jedini zakon koji predviđa izuzetke od redovne procedure javnih nabavki – to je slučaj i sa posebnim zakonom koji uređuje stanogradnju za potrebe zaposlenih u sektoru bezbednosti, kao i niz zakona koji su doneti radi realizacije pojedinačnih projekata. Druga ključna preporuka odnosi se na usklađivanje Zakona o javno – privatnom partnerstvu i koncesijama sa EU direktivama. Nejasno je zbog čega ovo još uvek nije urađeno. Podsećamo da kod ovog vida ugovaranja postoje i brojni drugi problemi, koji nisu neposredno vezani za EU direktive, već su se pokazali u praksi primene zakona, naročito kada je reč o nedovoljnoj transparentnosti, nemogućnosti da se građani izjašnjavaju o ovim projektima i u nedovoljnom praćenju njihove realizacije. EU takođe traži da „međudržavni sporazumi, zaključeni sa trećim državama, ne ograničavaju na neprimereni način konkurenciju u javnim nabavkama i da budu u skladu sa osnovnim načelima javnih nabavki koji su postavljeni pravilima Srbije i EU“. Najzad, EU traži da se nastavi jačanje kapaciteta Kancelarije za javne nabavke, Komisije za javno privatna partnerstva i koncesije, Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki i Upravnog suda.

Odstupanje od pravila o javnim nabavkama je problem ne samo za borbu protiv korupcije, poglavlje 5 i dostizanje ekonomskih kriterijuma, već i za napredak u brojnim drugim oblastima, uključujući saobraćaj i međunarodne odnose.

Kada je reč o borbi protiv korupcije i izbornom zakonodavstvu, pred Srbijom u 2023. stoje brojni zadaci, koji proističu ne samo iz onoga što su organizacije civilnog društva uočile da treba popravljati, već i iz preporuka međunarodnih organizacija. Srbija je dobila niz preporuka u okviru petog kruga evaluacije GRECO, koje treba ispuniti do kraja septembra. Rad na brojnim zakonima koje treba menjati nije ni počeo, a u pitanju su, između ostalog, Zakon o sprečavanju korupcije, Zakon o lobiranju, Krivični zakonik, Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Slično tome, kada je reč o preporukama ODIHR nakon aprilskih izbora, traže se izmene Zakona o finansiranju političkih aktivnosti i niza drugih propisa, a u međuvremenu su objavljene i zajedničke preporuke ODIHR I Venecijanske komisije. Glavna preporuka je da se zakoni menjaju u što širem inkluzivnom procesu i značajno pre izbora. Imajući u vidu veoma čestu praksu u Srbiji da se održavaju vanredni izbori, kao i neke najave da bi mogli biti održani već 2023, neophodno je da radna grupa Vlade za saradnju sa ODIHR što pre počne rad na ovim zakonima i da uključi civilno društvo. Ova radna grupa ne objavljuje nikakve informacije o svom radu već godinu i po dana, a prethodni put kada su tražili mišljenje civilnog društva nisu pružili nikakave odgovore na dostavljene inicijative. Transparentnost Srbija je takođe predložila skupštinskim odborima za finansije i pravosuđe da o ovim pitanjima raspravljaju prilikom razmatranja godišnjeg izveštaja Agencije za sprečavanje korupcije i da organizuju javna slušanja.

U vezi sa brojnim zakonima koji su izneti na javnu raspravu u decembru 2022 (zakoni koje je izradio MUP i set pravosudnih zakona), podsećamo da je bilo prilike da se o nekim od tih akata raspravlja i ranije. Iako je Vlada Srbije radila od februara do oktobra 2022. u tehničkom mandate, i da nije mogla da predlaže zakone, nije postojala nikakva pravna prepreka da pojedinačna ministarstva izrađuju nacrte zakona i da ih iznose na javnu rasrpavu, ali ni jedno od njih to nije činilo.

Komentarišući odgovor predsednice Vlade, a naročito čitanje spiska preporuka ODIHR koje nisu ispunile pojedine razvijene države, Nenadić je ukazao da se civilno društvo poziva na preporuke međunarodnih institucija ne zato što smatra da su one jedino bitne, naprotiv. “Ne morate usvojiti ni jednu preporuku ODIHR, ispunite ono što mi tražimo. Mi se pozivamo na ODIHR u nadi da ćete usvojiti makar nešto od onoga što smo mi predložili, ako je ujedno takav predlog došao i od međunarodne organizacije, poput ODIHR.” U vezi sa tvrdnjom da GRECO preporuke iz prethodnog kruga evaluacije nisu ispunjene zato što su bile vezane za usvajanje ustavnih amandmana, Nenadić je podsetio da je prema originalnom planu Vlade Srbije do promene Ustava trebalo da dođe do kraja 2017. godine, pa usvajanje ustavnih amandmana tek početkom 2022. ne može biti izgovor.