Stanje u oblastima javnih rasprava, javnih nabavki, javno-privatnih partnerstava i informatora o radu

Transparentnost Srbija predstavila je rezultate istraživanja o stanju u oblastima javnih rasprava, javnih nabavki, javno-privatnih partnerstava i informatora o radu. Reč je o istraživanju u okviru projekta "Povećana transparentnost i efikasnost javnog sektora", koji je realizovan uz podršku Evropske unije i Kancelarije Vlade Srbije za saradnju sa civilnim društvom.

U uvodnom delu konferencije govorili su zamenik šefa DelegacijeEU u Srbiji Oskar Benedikt, v.d. direktora Kancelarije Vlade Srbije za evropske integracije Ksenija Milenković, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić, direktorka Agencije za borbu protiv korupcije Tatjana Babić, direktor Uprave za javne nabavke Predrag Jovanović, predsednik TS prof dr Vladimir Goati i programski direktor TS Nemanja Nenadić. Rezultate istraživanja predstavili su Bojana Medenica i Zlatko Minić.

U vezi sa javnim raspravama, ekspoze premijera iz aprila 2014. pobudio je nadu da će propisi i praksa biti izmenjeni tako da se omogući temeljna javna rasprava ne samo o nacrtima zakona, već i o polaznim zakonodavnim osnovama i podzakonskim aktima. Do izmene Zakona o državnoj upravi, Poslovnika Vlade i Zakona o lokalnoj samoupravi još uvek nije došlo. Takođe, i pored proteka rokova iz strateških akata, nije donet ni Zakon o lobiranju.Vlada nije izvestila Skupštinu u roku o sprovođenju Rezolucije o zakonodavnoj politici.  

U praksi je primetan određeni napredak. Za sve veći broj zakona se organizuju javne rasprave i podaci o tome objavljuju na portalu e-uprava. Pa ipak, javnost pripreme propisa u Srbiji još uvek nije na zadovoljavajućem nivou, a mogućnosti građana i zainteresovanih pravnih lica da utiču na kvalitet zakonskih rešenja su višestruko ograničene, što štetno utiče i na borbu protiv korupcije.

U nekim slučajevima, problem nastaje već kod odlučivanja Vladinih odbora o tome da li će javna rasprava uopšte biti održana, jer se događalo da se takva rasprava ne predvidi kao obavezna iako zakon donosi bitne novine u pravnom sistemu ili pobuđuje interesovanje javnosti. U međuvremenu, primetno je da mnoge javne rasprave nisu organizovane u svemu u odredbama Poslovnika Vlade. Tako je za samo 40% slučajeva tokom 2014. poštovana obaveza objavljivanja na Portalu e-uprava (češće su bile ovakve objave na saju ministarstava). U 30% slučajeva objavljen spisak članova radnih grupa (što je obavezno po Poslovniku). Kad je reč o neobaveznim elementima, u samo 30% slučajeva bilo je objavljeno obrazloženje po datim predlozima tokom javne rasprave o tome zbog čega su prihvaćeni ili odbijeni, a samo jednom slučaju (10%) su bili objavljeni i drugi, neobavezni dokumenti.

Primećena je takođe zabrinjavajuća pojava da se nacrti upućuju na mišljenje u Evropskoj komisiji i drugim međunarodnim organizacijama pre nego što se okonča javna rasprava. Nakon dobijanja pozitivnog mišljenja na takve nacrte, znatno se teže prihvataju predlozi domaće javnosti.

Detaljnije o ovoj oblasti: http://goo.gl/K6h2An

Novi Zakon o javnim nabavkama, koji je doneo brojna poboljšanja, ali i bitno podigao očekivanja, počeo je, sa većinom podzakonskih akata da se primenjuje od 1. aprila 2013. Podzakonski akti su usvajani i nakon tog datuma, a neki nisu do danas (npr. Plan borbe protiv korupcije u javnim nabavkama). Pravni okvir za javne nabavke je tokom 2015. neznatno promenjen (smanjenje preferencijala za domaću robu i ponuđače). Nova Strategija reforme sistema javnih nabavki prepoznaje potrebu za krupnijim izmenama, ali ne i po svim pitanjima gde je do sada bilo problema. Odbor za finansije Narodne skupštine je formirao radnu grupu koja bi trebalo da radi na tome, ali još uvek nije poznato u kojem će sve pravcu ići izmene. Nakon katastrofalnih poplava iz maja 2014, donet je zakon koji na poseban način uređuje javne nabavke radi obnove. Čini se da ovo narušavanje jedinstva pravnog sistema, iako samo po sebi opasno, nije donelo štetne posledice. Naime, na osnovu ovog zakona su sprovođene brojne nabavke radova kod kojih je primenjen dodatni sistem kontrole pre plaćanja za izvršene radove (unutar Vladine Kancelarije za pomoć i obnovu). Problemi uočeni kod tih nabavki su slični kao i kod „običnih“ (mala konkurencija, kašnjenje sa realizacijom ugovora). „Lex specialis“ za izgradnju „Beograda na vodi“ iz aprila 2015. otvorio je mogućnost dodele ugovora o pojedinim javnim nabavkama bez nadmetanja investitoru na tom projektu i plaćanje za te radove kompenzacijama. Na osnovu pojedinih međudržavnih sporazuma su i u ovom periodu direktno ugovoreni i izvođači radova (npr. u slučaju termoelektrane u Kostocu).

U praksi javnih nabavki primetan je krupan napredak koji su, počev od 2013, donele odredbe aktuelnog zakona, pre svega u pogledu povećanja transparentnosti postupaka. Međutim, ove promene nisu dovele do bitnijeg povećanja konkurencije. Kao problem u praksi se javljaju brojne situacije u kojima uslovi ili elementi kriterijuma nisu postavljeni tako da odgovaraju stvarnim potrebama naručioca, nepoštovanje pojedinih odredaba Zakona (npr. u pogledu objavljivanja aneksa ugovora), ali i situacije u kojima postoje nerazrešene dileme u samom pravnom okviru (npr. u pogledu uporedne primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) i Zakona o javnim nabavka (ZJN), ili nelogična rešenja samog zakona (npr. nemogućnost primene poglavlja o antikorupcijskim pravilima na nabavke koje su izuzete iz primene ZJN). Dodatan problem je to što su nadzorni kapaciteti Uprave za javne nabavke (UJN), budžetske inspekcije i drugih organa i dalje slabi.

Detaljnije o ovoj oblasti: http://goo.gl/U8Qyxl

U pogledu javno – privatnih partnerstava razvoj situacije tokom proteklih godinu ipo dana je bio neočekivan. Nakon brojnih najava u političkim planovima (iz 2012), moglo se očekivati da će biti zaključen znatno veći broj ovakvih aranžmana. Međutim, u stvarnosti je broj pokrenutih slučajeva na osnovu Zakona o javno – privatnom partnerstvu i koncesijama bio izuzetno mali. Tako je Komisija za javno-privatno partnerstvo, od svog osnivanja, dala pozitvno mišljenje na svega 21 projekat do aprila 2015. Od svih odobrenih projekata najviše ih je iz oblasti gradskog prevoza (sedam) i upravljanja otpadom (četiri). Odobreno je šest velikih infrastrukturnih objekata, od čega se pet ne realizuje, a za šesti nema potvrde da li se realizuje. U pogledu JPP koji su zaključene pre donošenja ovog zakona, često nedostaju relevantni podaci na osnovu kojih bi se moglo suditi o efektima.

Pravilnik  o načinu vođenja i sadržini registra javnih ugovora je usvojen u junu 2013. Njegove odredbe su izazvale burne reakcije, zbog ograničavanja pristupa informacijama u Registru javnih ugovora. U decembru 2013. je ovaj pravilnik izmenjen, ali Registar do završetka rada na ovom izveštaju nije formiran, ili barem nije javno dostupan. Pravni problem predstavlja i to što je jedno ministarstvo nadležno za nadzor realizacije javnih ugovora, a drugo za donošenje propisa u ovoj oblasti. Takođe, primena pravila o javnim nabavkama na javno-privatna partnerstva nije dovoljno jasno uređena.

Kao i kod druge vrste pravnih poslova i kod JPP značajan problem predstavljaju aranžmani kod kojih se zakonske procedure zaobilaze primenom međudržavnih sporazuma. To je bio slučaj i sa JPP projektom za „Beograd na vodi“. Problem kod ovakvih aranžmana predstavlja odsustvo konkurencije, ali i odsustvo analize koja bi pokazala da je JPP (sa odabranim ili bilo kojim drugim partnerom) najbolje rešenje za problem. Kao pozitivan primer, može se, s druge strane istaći, primena Zakona u slučaju koncesije za izgradnju i održavanje autoputa (tzv. „koridor XI“), za šta postupak i dalje traje. U svakom slučaju, aktivnosti na ovom projektu, naročito u oblasti JPP bitno su podstakle nivo diskusija u javnosti o pravnoj prirodi i ekonomskoj opravdanosti ove vrste angažovanja javnih sredstava.

Detaljno o ovoj oblasti: http://goo.gl/GnfYmX

Po pitanju informatora o radu, nije bilo promena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koje bi, da su usvojene, proširile krug organa koji moraju da objave informatore o radu i obezbedile adekvatniji nadzor nad primenom tog zakona. Rokovi za izmene Zakona (koje su bile pripremljene još krajem 2011) se stalno pomeraju (npr. u strateškim aktima), a tek nedavno je to pitanje konačno pokrenuto sa „mrtve tačke“ (formirana je radna grupa u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu).

U praksi objavljivanja informatora o radu nije bilo krupnijih promena. I dalje je najveći problem neažurnost objavljenih informacija (šest meseci i duže), što smanjuje korisnost i pouzdanost ovih dokumenata. U načelu, može se govoriti o pozitivnim trendovima kod ministarstava i kod drugih organa koji su periodično predmet monitoringa. Mediji sve češće koriste podatke iz informatora kao materijal koji se koristi u pisanju o radu državnih organa.

Detaljnije o ovoj oblasti: http://goo.gl/rpZVHs