Kako uspešnije goniti korupciju?

Transparentnost Srbija organizovala je 15. decembra 2015. diskusiju povodom okončanja projekta „Zajedno protiv korupcije“, koji sprovodi zajedno sa Transparency International Češke Republike i uz podršku Mininstarstva spoljnih poslova te zemlje. Tom prilikom je predstavljena publikacija „Sankcionisanje korupcije“ u kojoj se predstavlja aktuelno stanje gonjenja korupcije u vezi sa evropskim integracijama Srbije. Takođe su predstavljene po tri optužnice ili presude iz svake zemlje koje ilustruju modalitete korupcije, njenog otkrivanja i gonjenja i pokreću pitanja od šireg značaja, kao što su uticaj zakonske definicije funkcionera/službenog lica na gonjenje korupcije, značaj dokaza koji potiče od optuženog – saradnika, prikupljanje podataka od anonimnih uzbunjivača, reagovanje tužilaštva na napise u medijima i podatke koje objave drugi državni organi, odgovornost za zloupotrebe kada se ne može dokazati šteta za državu ili podmićivanje, zloupotrebe kod javnih nabavki i drugih vidova raspodele javnih resursa, izdavanje dozvola i privilegovanje investitora itd.

Transparentnost – Srbija je preporučila:

1. pokretanje proaktivnih istraga na osnovu identifikovanih obrazaca koruptivnog ponašanja i otkrivenih slučajeva korupcije, kao i objavljenih informacija;
2. povećanje broja tužilaca koji istražuju slučajeve korupcije;
3. sprečavanje i kažnjavanje „curenja“ informacija iz predistražnih i istražnih postupaka;
4. obaveštanje o načinu uzbunjivanja i slučajevima kada je uzbunjivanje doprinelo otkrivanju korupcije; zajednička priprema i redovno objavljivanje statistike postupanja policije, tužilaštva i sudova u slučajevima korupcije;
5. izmene Krivičnog zakonika – oslobađanje od odgovornosti učesnika koji prijavi korupciju, kažnjavanje „nezakonitog bogaćenja“, preciznije definicije krivičnih dela u vezi sa prijavljivanjem imovine, finansiranjem stranaka, podmićivanjem birača...;
6. povećanje nezavisnosti i odgovornosti javnih tužilaca (objavljivanje razloga kada je zaključeno da nema osnova za gonjenje, promena načina izbora, obezbeđivanje uslova za rad);
7. određivanje broja sudija prema potrebi gonjenja većeg broja slučajeva korupcije, objavljivanje razloga za dugo trajanje aktuelnih sudskih postupaka.

EU integracije i gonjenje korupcije

Uspešnost borbe protiv korupcije u Srbiji posmatra i Evropska unija, naročito u okviru pregovaračkog poglavlja 23, čije se otvaranje očekuje 2016. Evropska komisija u godišnjem izveštaju o napretku ističe kao probleme: nedoslednu politiku kod izricanja kazni; da postupci istrage korupcije, naročito one na visokom nivou, traju dugo i da tokom 2015 nije bilo osuda u takvim slučajevima; da treba izmeniti pravni okvir kako bi se vodile delotvorne finansijske istrage i radi zaplene imovine; je curenje informacija o istragam u toku ostalo neistraženo; da su potrebne specijalizovane obuke istražitelja; da saradnja institucija još uvek nije dovoljna, da nema platforme za elektronsku razmenu podataka niti sistema za statističko praćenje; da odeljenja interne kontrole nemaju dovoljno opreme, sredstava i ljudskih kapaciteta; da treba poboljšati Krivični zakonik, naročito u vezi sa privrednim kriminalom; da je Srbija „odabrala da ne inkriminiše „nezakonito bogaćenje““; da treba izmeniti druge zakone radi prevencije korupcije (kontrola imovine i prihoda funkcionera, lobiranje, kontrola finansiranja stranaka ...); da se kasni sa nekoliko važnih mera iz Strategije i akcionog plana za borbu protiv korupcije za period 2013–2018 (npr. uspostavljanje delotvorne koordinacije i mehanizama za praćenje); da se Međuministarska koordinaciona grupa koja je uspostavljena 2014. godine i kojom predsedava premijer, sastala se samo jedanput; da treba da se obezbede resursi za sprovođenje Strategije istraga finansijskog kriminala.

U vezi sa time, Transparentnost – Srbija ističe da je potencijal evropskih integracija za napredak Srbije u borbi protiv korupcije nedovoljno iskorišćen. Akcioni plan za poglavlje 23 i Akcioni plan za sprovođenje antikorupcijske strategije nisu obuhvatili sva bitna pitanja za borbu protiv korupcije, a naročito veliki problem je to što pokazatelji uspešnosti nisu dovoljno precizni niti dovoljno ambiciozni.

Glavni problemi u gonjenju korupcije

Često se kao problemi u gonjenju korupcije u javnosti pominju sporost postupanja i blage kazne. Nema sumnje da su ovi problemi itekako prisutni. Međutim, za sada nema jasnih pokazatelja na osnovu kojih bi se moglo tvrditi da je situacija u pogledu efikasnosti gonjenja i strogosti kažnjavanja korupcije po bilo čemu lošija nego kada je reč o efikasnosti pravosuđa i kaznenoj politici uopšte. Štaviše, imajući u vidu okolnost da se pred sudovima uglavnom nalaze slučajevi sitne korupcije, ne treba da čudi što su izrečene kazne za ova krivična dela blage ili ispod propisanog minimuma.

S druge strane, očigledno je da postoji ozbiljan problem u fazi koja prethodi istrazi i kažnjavanju korupcije. Naime, krivična dela korupcije odlikuje izrazito visoka „tamna brojka kriminaliteta“. Ako je suditi po bilo kojem relevantnom istraživanu javnog mnenja u kojima se meri stvarno iskustvo građana sa korupcijom (a ne samo percepcija o njenoj rasprostranjenosti), znatno manje od 1% slučajeva podmićivanja ikada bude prijavljeno. Na primer, prema podacima koje je nedavno objavio UNDP, 8% građana Srbije je dalo mito u poslednja tri meseca, što ukazuje na blizu pet stotina hiljada slučajeva (sitne) korupcije. S druge strane, po statistikama iz izveštaja Evropske komisije, u toku 2014. je pokrenuto oko hiljadu optužnica zbog korupcije.

Prijavljivanju većeg broja slučajeva će možda pomoći nedavno usvojen Zakon o zaštiti uzbunjivača, koji teži ka tome da se veći broj ljudi koji imaju saznanja o nezakonitostima osmeli da ih prijavi i da državni organi postupe po tim prijavama. Primena ovog zakona je počela proletos. Prilikom donošenja zakona je propuštena prilika da se u njega ugrade i neki elementi koji su mogli dovesti do još većeg broja otkrivenih slučajeva – npr. u pogledu nagrade za one ljude zahvaljujući čijem angažmanu bude ostvaren dobitak za javna sredstva, garantovanje zaštite od odmazde licima koja nisu bila u prethodnoj vezi sa organom kod kojeg je došlo do nezakonitosti, oslobađanje od odgovornosti u slučajevima uzbunjivanja sa tajnim podacima itd. Pored zaštite uzbunjivača, prijavljivanju većeg broja slučajeva korupcije bi trebalo pomognu i promene u krivičnom zakonodavstvu i praksi rada istražnih organa („proaktivno ispitivanje“, krivično delo „nezakonitog bogaćenja“), kao i bolja saradnja između organa koji imaju podatke o kršenju zakona sa policijom i tužilaštvima.

Drugi po značaju problem jeste pitanje selektivnosti. Trebalo bi obezbediti da ni jedna odluka o tome da li će korupcija bi prijavljena i istražena, kada će to biti učinjeno i ko će sve biti obuhvaćen optužnicom ne zavisi od uticaja političkih ili drugih moćnika. Iako je selektivnost, ili, bolje reći, postupanje u slučajevima tek onda kada je izvesno da za to postoji politička podrška, ponekada očigledna, dodatan problem predstavlja to što se ona uglavnom može zamaskirati objektivnim okolnostima – npr. činjenicom da javni tužioci i inače imaju više posla nego što mogu da obave i da stoga uvek imaju opravdanje zbog čega nisu uzeli u razmatranje neki konkretan predmet, naročito ako bi to podrazumevalo delovanje po službenoj dužnosti, a ne po već podnetoj krivičnoj prijavi.