Uloga tužilaštva u borbi protiv korupcije
Ima još jedna važna stvar kada je reč o političkim i drugim pritiscima: u svakoj profesiji, kod novinara, službenika, NVO aktivista, pa i među tužiocima, posao u okviru istih ovlašćenja može da se radi bolje ili lošije.To zavisi od pravnog okvira i pritisaka, ali pre svega od toga koliko pojedinac želi da bude slobodan i da li će biti spreman da tu svoju slobudu prakikuje i testira koje su joj granice.
Mi sada znamo da pravni okvir ne pruža tužiocima potpunu zaštitu od pritisaka, ali ne znamo koliko su oni spremni da se izbore za to da rade posao po savesti, jer je bilo veoma malo slučajeva u kojima je taj pritisak tužilac obelodanio javnosti i zatražio podršku na taj način za svoj zakoniti rad, ukazao je Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti, na konferenciji "Uloga tužilaštva i izveštavanje medija u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala".
Konferencija u organizaciji Centra za pravosudna istraživanja, okupila je predstavnike velikog broja pravosudnih institucija, advokata, međunarodnih i nevladinih organizacija i stručnjaka.
Uvodna izlaganja su između ostalog dali, Slobodan Beljanski, advokat i predsednik CEPRIS-a, Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu, Lidija Komlen Nikolić, zamenik javnog tužioca Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu, Aleksandar Trešnjev, sudija Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu za krivična dela organizovanog kriminala i drugi.
Nenadić je u izlaganju podsetio na međunarodni dan borbe protiv korupcije koji se obeležava povodom potpisivanja Konvencije UN protiv korupcije 9. decembra 2003. Izrazio je zadovoljstvo zbog toga što se širi krug aktivnih organizacija i pojedinaca u borbi protiv korupcije. Istovremeno, međutim, to je prilika da se sagleda koliko je veliki jaz između onoga što je moglo da se učini u borbi protiv korupcije i onog što je urađeno.
Kada je reč o borbi protiv korupcije, ne može se zaobići kontekst primene strateških dokumenata, a pre svega Akcionog plana za poglavlje 23 EU integracija Srbije. Tu se, s jedne strane, govori o otklanjanju političkih uticaja na tužilaštvo i sprečavanju curenja informacija, a s druge o tome da je potrebno obezbediti efikasno gonjenje korupcije, uključujući i onu na visokom nivou. Međutim, ne možemo biti zadovoljni, ne samo time koliko se ovi planovi realizuju, već ni time šta je sve u njih ušlo. Naime, sadašnji planovi su nedovoljni da postignu proklamoavne ciljeve.
Na primer, u vezi sa otklanjanjem političkog uticaja na pravosuđe, postoje jednostavni načini da Vlada i Skupština pokažu političku volju i pre nego što dođe do bilo kakvih promena Ustava, makar simboličkim gestom, da ministarka pravde i predsednik skupštinskog odbora za pravosuđe prestanu da učestvuju na sednicama Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.
Kada je reč o gonjenju korupcije, i kod tužilaštva, kao i kod drugih institucija, za početak mora da se zna šta je cilj. Kada se cilj valjano formuliše, onda se mogu odrediti i potrebna sredstva, a može se izmeriti i da li je cilj ostvaren, pa nerad ili namerna opstrukcija teže mogu da ostanu skriveni. Istraživanja o korupciji, uključujući i globalni barometar korupcije, kada mere stvarno iskustvo građana, pokazuju da je broj krivičnih dela primanja i davanja mita do koga dođe tokom jedne godine barem sto puta veći od broja krivičnih prijava za korupcijska krivična dela. To je prvi signal da nešto u sistemu nije u redu. Ta istraživanja pokazuju da kod građana za neprijavljivanje korupcije figuriraju gotovo podjednako tri grupe razloga – nepoznavanje procedura, kome da se obrate; neverovanje u sistem – da će išta biti učinjeno i strah od posledica ukoliko budu prijavili korupciju. Tu ništa nije pomoglo uspostavljanje posebnih organa ni deklarativna prioritizacija borbe prtiv korupcije. Valja podsetiti da je u doba najveće kampanje za borbu protiv korupcije i proklamovane politike „nulte tolerancije“ iz antikorupcijske strategije 2013, u akcioni plan ušlo kao cilj da će u ovoj, 2017. godini, biti presuđeno 30% više krivičnih dela korupcije nego u početnoj, 2012. godini. I tada je bilo očigledno da je meta postavljena veoma nisko, i potpuno u nesrazmeri sa obimom problema koji bi trebalo da se rešava.
Transparentnost Srbija je davala predloge za nekoliko mogućih rešenja u tom pogledu: izmene Krivičnog zakonika kako bi se oslobađali krivične odgovornosti nevoljni davaoci mita, koji slučaj prijave; uvođenje krivičnog dela „nezakonitog bogaćenja“ iz člana 20 Konvencije UN protiv korupcije, zbog koje se, da podsetimo, obeležava dan borbe protiv korupcije; proaktivno angažovanje javnih tužilaca na otkrivanju korupcije. Na žalost, ove mere do sada nisu usvojene, a ni primena onih koje jesu, poput donošenja Zakon o zaštiti uzbunjivača, nije donela povećanje broja prijavljenih slučajeva korupcije.
Da bi se moglo videti jesu li tužioci uradili ono šta je trebalo, njihovi zadaci moraju da budu jasnije formulisani, a diskrecija sužena. Sadašnji sistem omogućava da se nerad i nedovoljni učinak sakriju. Nema čak ni osnovnih infofmacija o broju krivičnih postupaka koje su tužilaštva pokrenula na njihovim sajtovima, a kamoli obrazloženja odluka o odustanku od krivičnog gonjenja ili o tome da nema elemenata krivičnog dela po nekoj krivičnoj prijavi ili informacija o tome zašto nije postupljeno kada krivične prijave nije ni bilo a postoje javno dostupni podaci koji ukazuju na moguće krivično delo.
foto: CEPRIS
