Ukidanje jednog od zakona koji urušava sistem javnih nabavki
Ukidanje Zakona o linijskoj infrastrukturi (pun naziv: Zakon o posebnim postupcima radi realizacije projekata izgradnje i rekonstrukcije linijskih infrastrukturnih objekata od posebnog značaja za Republiku Srbiju) koji je otvarao ogroman prostor za diskreciono odlučivanje i imao korupcijski potencijal, dobra je vest nakon višegodišnjeg urušavanja sistema javnih nabavki. Bitno je ipak naglasiti da se brisanjem ovog zakona ukida samo jedan od kanala za ugovaranje najvrednijih poslova bez tendera, dok i dalje ostaje mogućnost da se poslovi direktno dogovaraju pod okriljem međudržavnih sporazuma.
Vlada je Narodnoj Skupštini uputila predlog zakona o prestanku važenja Zakona o linijskoj infrastrukturi, uz obrazloženje da je odluka o stavljanju ovog zakona van snage doneta zbog primedbi Evropske komisije da odredbe zakona nisu u skladu sa pravnim tekovinama Evropske Unije, posebno u delu koji se odnosi na javne nabavke i izbor „strateškog partnera“.
Sve ovo je i Vladi i narodnim poslanicima bilo poznato i pre tri godine, kada je zakon usvojen. Transparentnost Srbija je još u januaru 2020. godine ukazala na štetne posledice koje bi po sistem javnih nabavki imalo njegovo usvajanje.
Ovaj zakon je pružao mogućnost Vladi da, „u slučaju hitnosti i ugroženosti realizacije projekta od posebnog značaja za Republiku Srbiju“, donese odluku da se za projekat ili pojedine faze i aktivnosti projekata uopšte ne primenjuju pravila javnih nabavki već „poseban postupak za izbor strateškog partnera“. Zakon je predviđao da se za svaki novi projekat propisuju kriterijumi za izbor takvog strateškog partnera, ostavivši tako Vladi mogućnost da te kriterijume prilagodi „željenom“ izvođaču. Time je značajno povećana diskrecija, a ujedno bitno smanjena konkurencija i transparentnost u odnosu na opšti sistem javnih nabavki.
Da stvar bude još gora, ovakva pravila su se primenjivala za najvrednije projekte, jer su kao projekti „od posebnog značaja“ označena javno-privatna partnerstva vrednija od 50 miliona evra, kao i drugi projekti po posebnoj odluci Vlade. Kolika je ukupna vrednost projekata koji su sprovedeni „uz pomoć“ ovog zakona nemamo podatke. To se ne navodi u obrazloženju predloga zakona, niti su ovi projekti obuhvaćeni godišnjim izveštajima o ugovorenim nabavkama u Republici Srbiji. Prema podacima iz baze propisa, uredbe za izbor strateškog partnera su donete u vezi sa izgradnjom obilaznica oko Valjeva, Svilajnca i Kragujevca, izgradnjom puta od Kragujevca do Mrčajevaca i modernizacijom pruge od Subotice do mađarske granice.
Iako je stavljanje van snage ovog zakona nesumnjivo dobra stvar, i dalje postoji mogućnost da se primena pravila iz Zakona o javnim nabavkama izbegne kroz zaključivanje međudržavnih sporazuma ili kroz donošenje posebnih zakona za pojedinačne projekte (kao što je to bio slučaj sa „Beogradom na vodi“). Opasnost da do toga dođe je utoliko veća zbog činjenice da se ukidanje posebnog zakona obrazlaže isključivo time što je on suprotan zahtevima EU, a ne i zbog spoznaje da je pogrešno urušavati antikorupcijska pravila za ugovaranje, i to baš kod najvrednijih poslova.
