Priznanje za Transparentnost Srbija

Transparentnost Srbija s ponosom objavljuje da je naša organizacija ovogodišnji dobitnik priznanja za poseban doprinos afirmisanju prava na pristup informacijama. Nagrada je uručena na ceremoniji koju je, povodom Međunarodnog dana prava javnosti da zna, organizovao Poverenik za informacije od javnog značaja.

Kada se pogleda na više od 13 godina unazad, od kada je ustanovljen dan prava javnosti da zna, ima razloga da budemo ponosni na ono što smo uspeli da uradimo, i svi mi zajedno i mi kao organizacija Transparentnost – Srbija, deo globalne mreže Transparency International. Kada smo počeli da se bavimo ovom temom, nije bilo ni zakonskog prava građana, ni poverenika koji to pravo štiti, ni svesti u organima vlasti da i na ovaj način treba da polažu račune narodu. 

Iz današnje perspektive, kada vidimo koliko problema ima da se pravo na pristup informacijama ostvari u praksi, izgleda gotovo neverovatno da je grupa entuzijasta, iz nekoliko nevladinih organizacija, verovala da će biti moguće da se ovakav zakon usvoji. Međutim, to se i dogodilo. Da li su narodni poslanici 2004. bili iskreni reformatori, da li su bili ubeđeni da je reč o međunarodnom standardu koji će se usvojiti samo pro forme, a posle raditi po starom, mi sada ne znamo. Ali znamo da smo tada dobili važno oruđe protiv korupcije. To sredstvo smo do sada bar 10 hiljada puta koristili da bismo empirijski utvrdili koliko se antikorupcijski propisi primenjuju. 

Pristup informacijama nam omogućava da analize i predloge koje dajemo zasnujemo na činjenicama, a ne na utiscima ili golim tvrdnjama. Pristup informacijama je toliko važan upravo zbog proverljivosti. Bez prava na pristup informacijama bismo živeli u društvu u kojem se vlastima veruje na reč, ili se ne veruje uopšte. Međutim, da bismo zaista živeli u društvu u kojem komunikacija između vlasti i građana neće biti puka propaganda, nije dovoljno samo da postoji pravo na pristup informacijama, mora da postoji i neko ko će da postavlja prava pitanja i da traži dokumente. 

Koliko je zakon važan vidi se po žestini otpora na koje nailazi, bilo da organi vlasti ne dostavljaju dokumenta, ili da probaju da zaobiđu obavezu kroz sporne odredbe drugih propisa. Tako, i ovih dana, ne mnogo manje nego pre desetak godina, dolazimo u situaciju da moramo da se žalimo Povereniku ili pišemo tužbe Upravnom sudu zbog nedostavljanja informacija; jedno ministarstvo nam je nedavno neosnovano uskratilo ugovor koji govori o raspolaganju javnom imovinom u vrednosti od blizu 100 miliona evra i oglušilo se o nekoliko obavezujućih naloga Poverenika; planovi za reforme u oblasti pristupa informacijama, poput antikroupcijske strategije, Akcionog plana za poglavlje 23 pregovora sa EU i „inicijative za otvorenu upravu“, nisu sveobuhvatni; donošenje svakog novog zakona razlog je za oprez, kako u njih ne bi bila ugrađena neka prepreka javnosti rada; mnoštvo postojećih baza podataka nije povezano ili objavljeno na pristupačan način. 

Sve to nam govori da smo danas i dalje daleko od proaktivnog poimanja slobodnog pristupa informacijama. "Negovanje" tradicije zatvorenosti preliva se na skor ili plasman Srbije u brojnim rangiranjima i ocenjivanjima. Tako smo ovih dana predstavili nalaze velikog međunarodnog istraživanja Indeks otvorenosti budžeta, koje pokazuje da Srbija ima tek 47% mogućih poena. Ovako slabe rezultate uzrokovali su nedovoljna mogućnost da građani utiču na budžet, slab nadzor parlamenta ali i činjenica da neki standardni budžetski dokumenti nisu ni bili sačinjeni u posmatranoj godini! 

Transparentnost Srbija se zalaže za pravo na pristup informacijama i brani ga koliko može u zemlji i u svetu. To ne činimo samo zbog odbrane principa vladavine prava i ljudskih prava. To radimo i zato što bi se bez efikasnog pristupa informacijama bilo nemoguće raditi praćenje javnih nabavki, dodele državne pomoći, javno-privatna partnerstva, proces donošenja odluka u državnim organima ... 

U tim naporima srećom nismo bili sami. Za sve ove godine, i pored mnogo situacija u kojima nisu ostvareni ciljevi za koje smo se zalagali ili je za to bilo potrebno nerazumno dugo vreme, ipak je bilo uspeha. U nekim slučajevima smo uspevali da izdejstvujemo objavljivanje ugovora i izveštaja, u drugima sprečili da se unese štetna odredba u zakon ili, još češće da se pravo na pristup poboljša uvođenjem obaveze da se dokumenti objave na internetu. 

To ne bi bilo moguće da nije bilo medija koji su pratili naše aktivnosti, prenosili naše nalaze i ponekada ih koristili da postave nezgodna pitanja političarima ili traže od njih da preduzmu akciju. Ne bi bilo moguće ni bez poverenika koji ne samo da je rešavao po žalbama, već je sve vreme aktivno promovisao pravo na pristup informacijama. Najzad, sigurno je da bismo uradili mnogo manje da nije bilo saradnje sa brojnim drugim nevladinim organizacijama, građanima i međunarodnim organizacijama, pa i sa nekim državnim organima koji su želeli da poboljšaju svoj rad. Zbog toga se svima i ovom prilikom zahvaljujemo.