Ima li leka zloupotrebi imuniteta?
U sklopu skupštinske rasprave, šef poslaničke grupe vladajuće SNS, a inače po profesiji profesor prava, Aleksandar Martinović, je „upitao Šabića“ (poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti) „kada će prestati da radi protiv interesa sopstvene države, a za račun stranih obaveštajnih službi, jer ne prima platu od stranih obaveštajnih službi već iz državnog budžeta“.
Ova rečenica, u kakvom god kontekstu da je data, bez obzira na upitan oblik (jer pitanje „kada će prestati“ sadrži nesumnjivu tvrdnju o radu za strane obaveštajne službe), predstavlja optužbu da je visoki državni funkcioner, koga je izabrala Narodna skupština, počinio teško krivično delo.
Naime, prema članu 315. st. 3) Krivičnog zakonika „Ko stupi u stranu obaveštajnu službu, prikuplja za nju podatke ili na drugi način pomaže njen rad, kazniće se zatvorom od jedne do deset godina.“ Krivično delo za koje je Martinović optužio Šabića je utoliko teže zato što je takva optužba izneta protiv državnog funkcionera koji na osnovu zakona ima pravo pristupa i tajnim podacima najvišeg ranga, i kojem je Bezbednosno informativna agencija za to izdala odgovarajući sertifikat. Kada bi ove optužbe bile istinite, to bi značilo da su i najviše državne tajne izložene riziku odavanja „stranim tajnim službama“. Reakcije javnog tužioca na iznošenje ovako uznemirujućih optužbi za sada nema, a moralo bi da je bude, bez obzira na to koliko javni tužilac drži do istinitosti onoga što govori narodni poslanik Martinović. To bi bio jedini pouzdan način da se utvrdi da li su optužbe istinite ili lažne i li uopšte funkcioniše sistem bezbednosnih provera koje vrši BIA.
Jedan od razloga zbog kojeg se ne pridaje veliki značaj istinitosti onog što je izgovoreno za skupštinskom govornicom mogao bi biti preširoko određeni imunitet. Prema članu 103. Ustava Srbije, narodni poslanik uživa imunitet i „ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije“. Ako se pod pojam „izraženog mišljenja“ podvede sve ono što narodni poslanik izgovori na skupštinskoj sednici, to bi značilo da narodni poslanici, za razliku od drugih građana, ne mogu da odgovaraju za krivično delo „lažnog prijavljivanja“, kada nekog označe kao počinioca krivičnog dela, a znaju da nije kriv. Usled odsustva odgovornosti, verodostojnost takvih izjava bitno gubi na snazi. S druge strane, posledica odsustva odgovornosti je ogroman prostor za zloupotrebu skupštinske govornice kroz iznošenje neutemeljenih optužbi protiv prisutnih i odsutnih ljudi.
Ovaj slučaj je dobra prilika da se podsetimo da jedna od neispunjenih preporuka Grupe zemalja za borbu protiv korupcije (GRECO – koji funkcioniše u okviru Saveta Evrope) iz 2015. odnosi na „donošenje Kodeksa ponašanja narodnih poslanika“. Od ovog Kodeksa GRECO očekuje da bi mogao da pomogne rešavanju složenih pravnih pitanja kao što je sukob interesa u vršenju poslaničke funkcije. Kao što je ranije najavljivano, Kodeks bi se bavio i pitanjima etike i ponašanja članova zakonodavnog tela. Potpuno je jasno već sada da su bilo kakva očekivanja o tome da bi Kodeks mogao da nešto suštinski promeni nerealna, ali politička volja ne postoji čak ni za donošenje takvog akta, čije kršenje ne bi povlačilo prave sankcije. Međutim, kako Srbiji svakako predstoje izmene Ustava, to će biti prava prilika da se suštinski preispita sadašnji koncept imuniteta i da se suzi tamo gde se sada koristi protivno svrsi zbog koje je uveden.
