Zašto je neophodna javna rasprava o izmenama Krivičnog zakonika?
Koliko god da je dobro to što je Ministarstvo pravde odlučilo da razmotri jednu peticiju koju je potpisao veliki broj građana i da formuliše izmene Krivičnog zakonika, ta činjenica ne predstavlja ni valjan pravni razlog, ni suštinsko opravdanje da se o predlogu normi ne organizuje javna rasprava. Ministarka pravde je upravo postojanjem peticije objasnila direktno kršenje obaveze Ministarstva iz Zakona o državnoj upravi, da o ovim bitnim izmenama organizuje javnu raspravu.
Takva zakonska obaveza postoji uvek kada se bitno menja uređivanje neke oblasti i kada je reč o izmenama koje zanimaju javnost, a u ovom slučaju je ispunjen svaki od ta dva obavezujuća kriterijuma. Po sadašnjim propisima, javna rasprava ne bi bila obavezna da su građani umesto peticije podneli predlog konkretnih zakonskih izmena i dostavili ga Narodnoj skupštini. Ukoliko ministarka pravde smatra da pravila o javnoj raspravi nisu dovoljno dobra, ona je mogla da unutar Vlade inicira izmenu Zakona o državnoj upravi i Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi. Za tako nešto je bilo više nego dovoljno vremena. Naime, peticija Fondacije „Tijana Jurić“ predata je pre godinu i po dana, pa je do sada bilo više nego dovoljno vremena da se izmene i pravila u Krivičnom zakoniku i o javnim raspravama. Poseban apsurd da upravo ovo ministarstvo traži izgovor da se ne organizuju javne rasprave, leži u tome što je upravo Ministarstvo pravde bilo nosilac izrade (neispunjene) Nacionalne antikorupcijske strategije za period 2013-2018. koja je, između ostalog, predviđala proširenje kruga situacija u kojima se „zainteresovanim subjektima i javnosti“ omogućava učešće u postupku donošenja propisa.
Pored formalnih, u ovom slučaju postoje i snažni suštinski razlozi da se sprovede javna rasprava. Naime, prema navodima iz samog obrazloženja predloženih izmena Krivičnog zakonika, pitanje zamene zatvorske kazne od 40 godina doživotnim zatvorom je bilo razmatrano 2015, ali tada Ministarstvo nije zauzelo stav „jer je stručna javnost po ovom pitanju podeljena“. Međutim, sada se u obrazloženju ne daju razlozi koji su prevagnuli ova kazna bude predložena. Sudeći po nekim reakcijama, najveći problem bi moglo da bude ukidanje mogućnosti uslovnog otpusta kod doživotnog zatvora za pojedine osuđenike. U vezi sa tim je već iznet argument da „Evropski sud za ljudska prava jasno stao na stanoviše da praksa zabrane uslovnog otpusta u slučajevima izricanja kazne doživotnog zatvora nije u skladu sa Evopskom konvencijom“. Srbija, na žalost, ima bogato iskustvo plaćanja odštete prestupnicima i osumnjičenima zbog kršenja obaveza iz međunarodnih konvencija i zato ovo pitanje mora biti u potpunosti i argumentovano razjašnjeno pre upućivanja izmena Krivičnog zakonika u dalju proceduru.
