Uzbunjivač iz Krušika

Sudbina eventualnog krivičnog postupka protiv uzbunjivača iz „Krušika“ za „odavanje poslovne tajne“ zavisi od nekoliko elemenata. Prvo od toga da li je podatak koji je on dao novinarima uopšte imao status „poslovne tajne“. Da li je, drugim rečima, to bila informacija koja ima komercijalnu vrednost zato što nije opšte poznata niti je dostupna trećim licima, da li će neki konkurent „Krušika“ imati ekonomsku korist od odavanja i da li je „Krušik“ zaštitio tajne podatke, doneo neki akt kojim je odredio tajnost i slično. Dalje, ako je reč o nekom „podatku od interesa za Republiku Srbiju“, onda bi se gledalo i da li su poštovana pravila iz Zakona o tajnosti podataka, a ne samo iz Zakona o zaštiti poslovne tajne.

Druga bitna, i u ovom sporu ključna tačka, jeste to da li je obelodanjena informacija uopšte smela da bude proglašena za tajnu. Naime, oba pomenuta zakona sadrže pravilo prema kojem se tajnom ne smatra informacija koja je označena kao takva „radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja“. Ukoliko je, dakle, u ovom slučaju tajnost određena kako bi se prikrilo poslovanje na štetu državnog preduzeća, onda ne bi bilo osnova za krivično gonjenje uzbunjivača. Nevolja sa takvim konceptom oslobađanja od odgovornosti za odavanje tajne, jeste to što je dužnost čuvanja tajne verovatno određena na neki uopšteni način, a ne posebno i upravo za ove informacije. Namera za donošenje nekog takvog opšteg akta verovatno nije skrivanje nezakonitih i štetnih radnji. Problem je kada se u praksi, primenom takvog opšteg akta, štiti tajnost i podataka o konkretnom poslovnom potezu koji je štetan ili protivan pravilima.

U takvim situacijama bi uzbunjivači morali da uživaju zaštitu jer rade u javnom interesu. Međutim, i Ministarstvo pravde i Narodna skupština nisu bili voljni da prihvate predloge koje je Transparentnost Srbija davala tokom rasprave. Naime, sprski Zakon o zaštiti uzbunjivača, iako mnogo hvaljen, sadrži najmanje jedan sistemski nedostatak – uzbunjivanje u javnom interesu, na žalost, ne predstavlja pravni osnov za oslobađanje od krivične ili druge odgovornosti. Konkretno, kada je reč o postupanju sa tajnim podacima, ovaj Zakon, u članu 20. predviđa mogućnost da se uzbunjivač obrati „ovlašćenom organu“ (npr. tužiocu, državnoj reviziji, ministarstvu), ali ne i direktno javnosti ili novinarima.

Usled toga, uzbunjivač iz „Krušika“ neće moći da traži zaštitu na osnovu tog zakona. Međutim, to ne znači da on treba da bude optužen ili osuđen zbog ovog što je učinio. Naprotiv, trebalo bi insistirati na tome da se dokaže kako je reč o obelodanjivanju podataka za koje tajnost nije ni trebalo da bude određena, kao i na tome da se krvični postupak protiv njega ne vodi pre nego što se razreši ovo prethodno pitanje.