Poen koji je „dekonsolidovao“ demokratiju

Sama činjenica da je Vlada Srbije (odnosno kabinet predsednice) analizirala sadržaj jednog izveštaja koji se odnosi na stanje u Srbiji je napredak u odnosu na uobičajene paušalne ocene ili ignorisanje, bez obzira na nepotpunost same analize, o čemu će dalje biti reči. Kamo sreće da Vlada Srbije priprema i objavljuje pisane reakcije na sve izveštaje relevantnih međunarodnih i domaćih organizacija, ili, za početak, na izveštaje sopstvenog Saveta za borbu protiv korupcije.

Razlozi za brzu reakciju baš u ovom slučaju gotovo sigurno su u vezi sa opštim ocenama iz globalnog izveštaja Freedom House „Nacije u tranziciji 2020“, gde se Srbija imenuje, zajedno sa Poljskom, Mađarskom i Crnom Gorom među „liderima u opadanju demokratije“, kao i činjenici da se usled slabijeg skora, Srbija sada posmatra kao „prelazni/hibridni režimi“ umesto kao „polukonsolidovana demokratija“. Ljudski je razumljivo da je na ovdašnju vlast frustrirajuće delovala činjenica da je ova promena „kategorije“ uzrokovana gubitkom svega jednog poena u odnosu na prethodnu godinu (pad sa 50 na 49 od 100 mogućih). Međutim, to samo znači da je stanje i godinu dana ranije bilo gotovo jednako loše.

Zato je značajan deo analize i odgovora „Fridom hausu“ posvećen upravo pokušajima da se ospori opravdanost istraživačkih zaključaka koji su doveli do gubitka tog jednog poena. Taj pad je uzrokovan jedino slabijom ocenom za kategoriju „korupcija“, gde FH ocenjuje „percepciju korupcije u javnosti, poslovne interese donosilaca političkih odluka, zakone o objavljivanju finansijskih interesa i sukobu interesa i efikasnost inicijativa za borbu protiv korupcije.“

Od 4879 reči u sažetku „NIT 2020“ za Srbiju (koji je izgleda „tendenciozno“ ilustrovan prizorima nedavno popločanog beogradskog Trga Republike) korupcija se pominje 27 puta. FH u prvi plan ističe da je ocena u ovoj kategoriji smanjena zbog „kumulativnog porasta korupcije na visokom nivou, uz odsustvo, a u nekim slučajevima i urušavanje (u originalu: „actual dismantlement”), politika i institucija koje bi se uspešno suprotstavile korupciji”.

FH govori o obećanjima SNS za borbu protiv korupcije iz 2012, o tome kako se do 2019. korupcija na visokom nivou „ukorenila“ (entrenched), i kako su dodatno podrivene antikorupcijske institucije i politike i institucije, koje su i inače bile krhke. U oceni o stanju pominje se manji napredak u broju gonjenih i presuđenih slučajeva, dok se utisak o porastu problema korupcije na visokom nivou ilustruje ignorisanjem skandala od strane tužilaštva, diskreditacijom istraživačkih novinara, kao i izričito navedenim propuštanjem državnih organa da istraže podatke koje je u javnost izneo Aleksandar Obradović, uzbunjivač iz „Krušika“.

Tu dolazimo do prvog problema sa analizom i reagovanjem Vlade Srbije – ni na jednu od ovih tvrdnji nema odgovora. To se možda može razumeti kada je reč o opštim ocenama situacije, koji nisu elaborirani, ali ne i kada je reč o konkretnom pomenutom slučaju „Krušik“. Suštinsko osporavanje nalaza bi zato moralo da sadrži informaciju o merama koje je preduzelo tužilaštvo da istraži navode uzbunjivača Aleksandra Obradovića (ako se takva istraga uopšte vodi), ili u najmanju ruku o merama koje su preduzete za rešavanje onih nepravilnosti u poslovanju na koje je ukazala Državna revizorska institucija.

Drugi slučajevi koji se izričito navode u izveštaju FH, a gde „nije bilo ozbiljne istrage i gonjenja“ odnose se na medijske napise o stanu koji je izvođač radova u „Beogradu na vodi“ poklonio bratu bivšeg gradonačelnika Beograda, Siniši Malom, gasifikaciji u opštinama i o mađarskim i srpskim kompanijama, navodno bliskim vlastima u dve zemlje, koje su dobile poslove u vezi sa javnom rasvetom. U Analizi (stranica 13) se u vezi sa ovim kaže samo to da su izveštaji (pojedinih organizacija i institucija koje je FH koristio kao izvor) “dalje dopunjeni sa samo 3 pojedinačna slučaja koje je autor proizvoljno označio kao slučajeve navodne korupcije.” Vlada zatim navodi podatke iz drugih istraživanja i izveštaja gde nije konstatovan nazadak u borbi protiv korupcije (Evropska komisija, Bertelsman fondacija, WJP).

Jedan od izvora informacija za stanje u borbi protiv korupcije koji FH koristi su ALARM izveštaji koalicije prEUgovor. Ova grupa nevladinih organizacija koje prate stanje u vezi sa poglavljima 23 i 24 EU integracija (među kojima je i Transparentnost Srbija) već sedam godina objavljuje šestomesečne izveštaje. FH koristi nalaze prEUgovora iz septembra 2019, gde se konstatuje određeni napredak po pitanju izmena zakona za borbu protiv korupcije, ali takođe i da nije ostvaren napredak u primeni postojećih propisa. To je bio osnov da kabinet predsednice Vlade zaključi kako se u izveštaju prEUgovora „ne pominje zaostajanje ili nazadovanje u vezi sa korupcijom u Srbiji“.

U reagovanju Vlade se, s druge strane, ne komentariše preostali deo izveštaja FH koji se poziva na ALARM: „Nasuprot tome“ (misli se odsustvo napretka u primeni zakona), „postojeća Nacionalna antikorupcijska strategija je istekla 2018, a činjenica da nova nije doneta ni devet meseci potom, jasan je dokaz da borba protiv korupcije nije prioritet Vlade.“ „Izveštaj“ (misli se na septembarski ALARM) „takođe beleži brojne propuste da se usvoje propisi u vezi sa borbom protiv korupcije i da se preduzmu druge mere, što sve ukazuje na odsustvo političke volje da se ovaj problem reši“. Vlada se nije osvrtala ni na navode i ocene iz samog ALARM izveštaja, na koje se FH sumarno pozvao – npr. o neizvršenim odlukama Poverenika za informacije, o propustima Agencije za borbu protiv korupcije, o nezakonitom održavanju v.d. stanja u javnim preduzećima i javnoj upravi, o realizaciji najvećih infrastrukturnih projekata kroz posebne zakone i međudržavne sporazume umesto kroz javne nabavke i drugo.

Najzad, u odbrani stava da ocena nije trebalo da se pogorša, Vlada se poziva i na podatke iz rangiranja u okviru Indeksa percepcije korupcije, koji svake godine objavljuje Transparency International, tvrdeći da istraživači FH greše kada kažu da su ocene lošije. Ovde zaista ima mesta kritici, jer su u samom izveštaju FH pomešani podaci iz različitih godina, a o tome istraživači nisu stavili odgovarajuću napomenu. Naime, FH konstatuje nesumnjiv trend nazadovanja u odnosu na CPI 2016, kada je skor bio 42 (od poželjnih 100), u odnosu na sadašnji, koji iznosi 39. Tu ocenu Srbija ima, kako u CPI 2018 (koji je objavljen u januaru 2019), tako i u CPI 2019 (koji je objavljen u januaru 2020). Međutim, dok se u fusnoti FH poziva na CPI 2018, u tekstu navodi i neke podatke iz CPI 2019 (mesto na listi). Usled toga, tačan je argument Vlade da se skor na TI CPI nije pogoršao između poslednja dva kruga istraživanja. Suštinski, ako je skor na CPI zaista bio razlog da zemlja dobije lošiju ocenu u okviru istraživanja „Nations in transit“, to znači da su istraživači FH pogrešili na drugi način od onog koji ukazuje Vlada - time što su Srbiju rangirali lošije tek sada, umesto prošle godine.

Ne ulazeći u ispravnost same metodologije FH za ocenu i njene primene u konkretnom izveštaju, pa samim tim ni u ocenu Vlade o tome da FH nije izveo ispravne zaključke, jedno je jasno – u Vladi postoje službe koje se mogu uposliti da analiziraju izveštaje posmatrača o stanju demokratije i vladavine prava u Srbiji. Još samo da se ti kapacititi iskoriste za drugu vrstu analize - šta Vlada treba da učini da bi stanje zaista bilo bolje.

Nemanja Nenadić za Peščanik