Politički stavovi državnih službenika na društvenim mrežama

Otkaz inženjerki MS zbog kritičkih tvitova na račun vlasti je zastrašujuća opomena zaposlenima u javnoj upravi, ali i dobar povod da se konačno otvori drugo pitanje – jesu li uposlenici javnog sektora upregnuti u stranačko „botovanje“ o našem trošku 

Zašto je MS dobila otkaz?

„Vreme“ je objavilo tekst o nuklearnoj inženjerki koja je dobila otkaz u Direktoratu za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost zbog „nepodobnih“ tvitova. Ona je u objavama negativno komentarisala pojedine funkcionere vlasti i njihove poteze, ali pri tom nije to činila pod svojim imenom, niti je pominjala u kojoj instituciji radi. Takođe se navodi da objave nije pisala u radno vreme.

Direktorat je ubrzo izdao saopštenje. Otkaz nije bio momentalan, nego je 2021, izrečena disciplinska mera, a onda, pošto je direktor „obavešten da je zaposlena ponovila teže povrede radnih obaveza zbog kojih joj je već bila izrečena disciplinska mera“, usledio je i otkaz ugovora o radu. Kao razlog se navodi potreba da „predstavnici Direktorata i ostali akreditovani učesnici na međunarodnim kongresima i radionicama, na dostojan način predstavljaju Republiku Srbiju“. Takođe i da je propisano da „zaposleni moraju postupati politički neutralno“. Direktorat ističe da „za ocenu disciplinske odgovornosti nije bitna vrsta političkog stava ili pripadnost bilo kojoj političkoj ideji“, već „ocena prisustva ili odsustva političke neutralnosti“.

Saopštenje Direktorata ne govori ništa o onome što su sa pravne strane u ovom slučaju prethodna pitanja za razmatranje bilo kakve povrede pravila o političkoj neutralnosti – da li se zaposlena MS prilikom tvitovanja predstavljala kao službenica Direktorata ili na način da je bilo očigledno o kome je reč? Upravo to je ono što je službenica negirala u izjavi za „Vreme“. Kakve bi uopšte moglo imati veze sa Direktoratom, ako neka neidentifikovana osoba nešto misli ili govori o potezima predsednika države ili predsednice Vlade?

Neosnovanost otkaza zbog kršenja „političke neutralnosti“

Sve i da je identitet bio tviterašice bio poznat, ne samo „službama“, već, na primer, i učesnicima „međunarodnih kongresa i radionica“, ne bi postojao osnov za davanje upozorenja ili otkaza zbog kršenja pravila o političkoj neutralnosti.

Državni službenici, naime, uopšte nemaju obavezu da budu politički neutralni uvek i svuda. Njihova politička neutralnost je vezana za postupanje kada rade ono što im je posao u državnoj službi, a zabrana se odnosi na izražavanje i zastupanje političkih uverenja „na radu“ (član 5. Zakona o državnim službenicima). Iako zaposleni u Direktoratu (kao nezavisnom regulatornom telu) nisu „klasični“ državni službenici, pravila u njihovom Kodeksu su gotovo identična.

Drugim rečima, pošto ovde nije reč o službenom, već o privatnom Twitter nalogu, koji je pri tom bio pod pseudonimom i pošto se ne pominje bilo koji drugi vid kršenja pravila osim objava na toj društvenoj mreži, ne nazire se ni jedan argument na osnovu kojeg je Direktorat uopšte mogao da pokrene disciplinski postupak, a kamoli da zaposlenoj MS izrekne disciplinsku meru, pokrene službeno praćenje njenih objava i donese rešenje o otkazu.

Štaviše, osnov za pokretanje radnopravnog postupka po osnovu kršenja pravila o političkoj neutralnosti ne bi postojao ni da je MS odštampala svoje objave sa Tvitera na transparente i da ih je potom svakog petka/subote od 18.00 nosila na protestima (bez obzira na to što su formalni organizatori protesta neke političke stranke).

Sadržina objava na društvenim mrežama bi, u načelu, mogla biti od značaja za razmatranje jedne druge povrede službeničkih pravila. U pitanju je član 15. Kodeksa ponašanja državnih službenika koji se odnosi na tzv. „službenike na položaju“ (na primer, pomoćnike ministara i direktora). Takvi službenici su dužni da vode računa „da ponašanjem na javnom mestu ne umanje ugled položaja i organa i poverenje građana u državnu službu“. Na sličan način, takođe u članu 15, Kodeks Direktorata govori o obavezama rukovodilaca te institucije, da su „posebno dužni da vode računa da svojim ponašanjem na javnom mestu ne umanje ugled Direktorata i poverenje građana u državnu/javnu službu.“ Izgleda da je i ova odredba iskorišćena u postupku protiv MS. Ona nije (bila) funkcionerka Direktorata (to su članovi Odbora i direktor), nije rukovodila ni sektorom (to rade pomoćnici direktora), ali je verovatno Statut protumačen kao da se obaveza odnosi i na nju kao rukovodioca jedne manje organizacione jedinice. „Direktor Direktorata je ocenio da zaposlena nema svest o javnom značaju poslova koje obavlja i državnim organima koje zastupa kao Šef odseka za međunarodnu saradnju, kao i da nema nameru i volju da čuva ugled Direktorata i Vlade Srbije kao njenog osnivača.,“ kaže se u saopštenju.

Bez obzira na neobičnu formulaciju iz Kodeksa, nema nikakvog osnova da se tumači da bi rukovodioci Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost trebalo da javno nastupaju kao branioci ugleda Vlade Srbije ili promoteri politike Vlade. U stvari je reč o normi koja sankcioniše razne oblike nedoličnog ponašanja funkcionera, čak i u njihovo slobodno vreme, ako bi takvo ponašanje ugrozilo ugled institucija koje vode. U širem smislu, i otvorene društvene mreže bi mogle da se tretiraju kao „javno mesto“. Jedan takav primer se dogodio pre pet godina kada je smenjen direktor EDB u Knjaževcu nakon objavljivanja objava koje su ocenjene kao seksističke. Ipak, preduslov za bilo kakvu mogućnost nastanka narušavanja ugleda institucije od strane neke funkcionerke ili službenice jeste to da  njen identitet i funkcija budu poznati. I to ne poznati „službama“ koje bi je ciljano pratile, već javnosti koja čita objave.    

Najzad, „tvitovanje“ državnih službenika može da bude suprotno pravilima i da ima za posledicu opomenu ili kaznu, ali po sasvim drugom osnovu – ako se vrši na radnom mestu ili se koriste resursi državnog organa. Kod takve povrede radne discipline nije ni od kakvog značaja da li službenik na društvenim mrežama komentariše izjave srpskih političara, postavlja slike kučića i mačića, razmatra posledice rušenja brane na Dnjepru ili daje savete o dijeti. Jedino bi bilo bitno to što ne ispunjava svoje radne zadatke, ili što, na primer, izlaže opasnosti informacioni sistem institucije otvaranjem nepouzdanih linkova.

To što će službenica MS, ako je suditi na osnovu onoga što je poznato, dobiti radni spor, u ovom specifičnom trenutku nije dovoljno. Sad kad je stvar postala poznata javnosti, taj slučaj je postao deo kolaža zastrašivanja kojem su ovih dana izloženi brojni druge službenici i uposlenici javnog sektora koji su poverovali u ustavna načela razdvojenosti partije na vlasti od države i slobodu govora (glumci, profesor Miodrag Jovanović, pa čak i voditelji RTS koji su nešto „lajkovali“).

Da li je „botovanje“ dozvoljeno

Sad kad smo razmotrili granice političkog delovanja onih kojima vlast nije po volji, a rade u državnoj službi, red je da se okrenemo i drugoj strani. Kome se vlast sviđa, može da je hvali i brani u svoje slobodno vreme i van posla, pod imenom ili anonimno. Kao što je već opisano, to ne smeju da čini u svojstvu državnih službenika ili na radnom mestu, za šta postoje brojni i nekažnjeni primeri. Recimo, jedan takav slučaj predstavlja „odbrana skupštine Beograda“ od opozicionih odbornika i demonstranata, iz aprila 2019, gde su u „živom zidu“, u radno vreme, stajale ne samo odbornice iz vlasti (za koje ne važe pravila o političkoj neutralnosti), već i gradske službenice.

Zaposleni u javnim preduzećima, ustanovama i administraciji nisu imali zakonski osnov da izađu sa posla kako bi stigli na miting 26.5.2023. u Beograd, osim ako im je odobreno neplaćeno odsustvo, a njihovi šefovi su kršili zakon ako su ih uslovljavali ili stimulisali da na miting odu. Funkcioneri stranaka na vlasti, očekivano, šalju poruke podrške i sa svojih naloga na društvenim mrežama. Pored toga što u tim objavama često prekoračuju granice dobrog ukusa, neretko pri tom krše i zakon, najčešće time što ni na koji način ne razdvajaju svoju stranačku i javnu funkciju.  

Od samostalnih objava na društvenim mrežama i internetu, kakve god da su, još više pažnje zaslužuje fenomen „botovanja“, organizovanog deljenja objava, postavljanja komentara i izražavanja podrške „lajkovima“. Tim pitanjem su se bavile kompanije vlasnice društvenih mreža. Koliko znam, to nije činio ni jedan državni organ u Srbiji, iako je bilo i osnova i razloga.

U februaru ove godine kompanija „Meta“, oglasila se povodom gašenja preko 5000 naloga korisnika iz Srbije na Fejsbusku i preko hiljadu naloga na Instagramu. Ti nalozi su služili „stvaranju utiska o širokoj i autentičnoj podršci predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i SNS“. Meta kaže da su se aktivnostima „koordinisanog neautentičnog ponašanja“, koje ova kompanija zabranjuje bavili ne samo članovi „mreže zaposlenih u Srpskoj naprednoj stranci, poznate kao Internet tim“, već, kako se navodi i „državni uposlenici širom Srbije“.

Slično tome, krajem 2019. godine, Twitter je ugasio 8.558 naloga koji su korišćeni za „promociju vladajuće stranke u Srbiji i njenog lidera“. 

Sa stanovišta domaćih propisa „botovanje“, kao takvo, nije zabranjeno. Ipak, kada se ono vrši u korist političke stranke, svi povezani troškovi (promocija objava, angažovanje ljudstva) bi morali da se nađu u stranačkim izveštajima. Da li je makar deo tih troškova prikazan, nije poznato. Naime, u izveštajnim obrascima ne postoji posebna rubrika za upis oglašavanja na društvenim mrežama, a troškovi za zaposlena i angažovana lica se ne razvrstavaju prema poslovima koje oni obavljaju za stranku. Te dodatne podatke je ovlašćena da zatraži Agencija za sprečavanje korupcije, ali se iz dosadašnjih izveštaja o kontroli ne vidi da li je to radila.

Dok organizovano angažovanje stranačkih kadrova za promociju na društvenim mrežama krši samo pravila kompanija, angažovanje državnih ili opštinskih službenika, zaposlenih u javnim preduzećima i javnim ustanovama da obavljaju bilo kakve poslove za stranku predstavljalo bi ozbiljno kršenje srpskih zakona. Zbog toga je bilo i ostalo nužno da Agencija za sprečavanje korupcije zatraži dodatne podatke od SNS i kompanije Meta i da o svojim nalazima obavesti javnost i tužilaštvo.

Ako bi do takve istrage došlo, odgovornost uposlenika javnog sektora bi zavisila od nekoliko faktora, a pre svega od toga da li je „botovanje“ vršeno u radno vreme, preko službenih naloga ili na drugi način korišćenjem javnih resursa. S druge strane, eventualna odgovornost političke stranke ogledala bi se u neprijavljivanju priloga, odnosno troškova oglašavanja na društvenim mrežama za političku promociju koje su platili korisnici naloga.

Kad je reč o ovom poslednjem, to je još jedan od razloga da se pre raspisivanja bilo kojih izbora dopuni Zakon o finansiranju političkih aktivnosti i da se detaljno reguliše vođenje kampanje od strane tzv. „trećih lica“. U praksi se, naime, pokazalo je da se postojeće odredbe zakona usko tumače, ne samo kada je reč o promociji koju u kampanji vrše znani i neznani „botovi“, već čak i kada to čine kandidati na izborima, a ne stranka koja ih je predložila!

Jedna od odluka Agencije u izbornoj kampanji 2022, gde je utvrđeno da stranka nije povredila zakon, odnosila se na slučaj kada se jedan od viđenijih kandidata SNS za gradonačelnika Beograda promovisao na ličnom Twitter nalogu, kroz spot snimljen u službenim prostorijama. Ovakvo tumačenje ostavlja prostor za neograničeno političko oglašavanje koje bi ostalo neprijavljeno, i za koje, pri tom, ne bi važila nikakva ograničenja ni kada je reč o poreklu sredstava iz kojih se kampanja finansira.  

Nemanja Nenadić za Peščanik