Nenadić: U ovu kampanju smo ušli sa neraščišćenim računima
Prenosimo intervju programskog direktora TS Nemanje Nenadića za CINS.
Novi parlamentarni i lokalni izbori u 65 opština i gradova, uključujući i grad Beograd, zakazani su za 17. decembar ove godine. Kancelarija OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR) ocenila je da bi ove izbore trebalo da posmatra u punom kapacitetu. To se radi kad se proceni da postoji ograničeno poverenje u izbornu administraciju i sam izborni dan.
Ova Kancelarija je prethodnih godina davala preporuke za poboljšanje izbornih uslova, a kako je na njih reagovano, da li su uslovi sada bolji i koliko smo odmakli u kontroli finansiranja stranaka i kampanja, pričali smo sa programskim direktorom Transparentnosti Srbije Nemanjom Nenadićem.
Da li su uslovi pred ove izbore išta bolji u odnosu na prethodni izborni ciklus?
U suštini nisu. Ako bismo posmatrali ukupno šta se dešavalo u poslednjih godinu dana i da li je nešto promenjeno u bitnim aktima, rekao bih da nema bitnih unapređenja.
Imamo neke pojave koje su novina i koje čine ove izborne uslove lošijim nego što su bili ranije. Lokalni izbori se održavaju samo u jednom delu zemlje, što nismo imali na takav način u dosadašnjim izbornim procesima. To otvara neka od najkrupnijih pitanja izbornih uslova. Na primer, hoće li doći do premeštanja velikog broja stranačkih pristalica u gradove u kojima se izbori održavaju, a gde je taj izborni rezultat u startu neizvestan. To je savršeno moguće uraditi i pritom nije čak ni zabranjeno. Savršeno legalno bi moglo da se preseli 100 hiljada ljudi u Beograd, na primer iz Vojvodine, i da se oni registruju za glasanje u Beogradu, a onda potom da se odjave i da se ponovo prijave u Vojvodini za par meseci.
Očekujete li da će se tako nešto desiti?
To može da se desi, a nije ni na koji način sprečeno. Nemamo ni adekvatan nivo javnosti podataka. Izveštaji o upisu novih birača se objavljuju periodično, a mislim da bi ovde trebalo da se prati čak i na dnevnom nivou. Pre svega bi oko toga vlast i opozicija trebalo da postignu neki sporazum kako bi se garantovala minimalna demokratičnost izbornog procesa.
ODIHR je ocenio je da bi ove izbore trebalo da posmatra u punom kapacitetu. Šta to govori o nama kao društvu?
Govori nam da stvari nisu postavljene kako treba i da se ne pomeraju čak ni kada postoje te preporuke ODIHR-a i kad je sasvim jasno šta je trebalo učiniti. Imali smo niz situacija gde su na potpuno apsurdan način te preporuke primenjene.
Primera radi, u Zakonu o finansiranju je bila preporuka da se propiše kontrola od strane Poreske uprave i to kontrola donatora na osnovu izveštaja Agencije. To je bukvalno prepisano iz preporuke ODIHR-a u zakonsku normu, umesto da se sedne i da se u jednom dijalogu razmisli šta je bila svrha te norme i da se propise nešto što je smisleno. Ovako imamo situaciju gde bi norma mogla da se tumači da će Poreska uprava da kontroliše sve donatore koji su dali nešto strankama.
A šta bi bilo smisleno?
Pa smisleno bi bilo da se kontroliše nešto što je sumnjivo. Neka situacija gde je Agencija na osnovu kontrole videla da postoji nešto što iziskuje proveru. Ovako kako je napisano, umesto da unapredi sistem, stvara se pretnja onim pojedincima i firmama koji bi dali nešto strankama koje nisu po volji Ministarstva finansija i onoga ko rukovodi Poreskom upravom.
Ako pričamo o kontroli finansiranja stranaka, kako ulazimo u ovu kampanju?
Mi smo u ovu kampanju ušli sa neraščišćenim računima onoga što se dešavalo tokom godine. Imamo miting koji je Srpska napredna stranka organizovala krajem maja u Beogradu, uz organizovano dovođenje pristalica i, kako je bilo objavljeno, podelu dnevnica. Reč je o izuzetno visokom trošku od nekoliko miliona evra. Agencija za sprečavanje korupcije je rekla da će se time baviti tek dogodine kada dobije izveštaj o finansiranju stranke van izborne kampanje za 2023. godinu. Taj odgovor je apsolutno neadekvatan, jer ovde imamo vrlo konkretne sumnje da deo tih troškova nije ni mogao biti plaćen u skladu sa zakonskim odredbama. Na primer, isplate dnevnica u gotovini je nešto što je sporno, sve i da novac potiče iz legalnih izvora. Onda, CINS je imao tekst o tome da su angažovani neki resursi javnih preduzeća. To su stvari koje su morale da budu ispitane pre nego što se uđe uopšte u izbornu kampanju.
Koliko smo odmakli u kontroli finansiranja izborne kampanje?
Ništa pozitivno novo se nije dogodilo, nije rešen nijedan od ključnih problema o kojima je govorio ODIHR. Nemamo postavljeno ograničenje koliko smeju da iznose troškovi kampanje po jednom učesniku. Može se opet očekivati da ćemo imati izrazitu nesrazmeru u finansijskim ulaganjima između SNS-a i njegove koalicije i svih ostalih učesnika izbora.
Zar ne bi ograničenje troškova kampanje prouzrokovalo skrivanje stvarnih troškova?
Nema sumnje da bi jedna od mogućnih posledica kada postoji neko ograničenje bilo korišćenje mogućnosti da se te norme zaobiđu i to se dešava stalno i u zemljama koje imaju takvo ograničenje, ali onda kada se to otkrije neko ode u zatvor.
Kod nas i kad donatori stranaka priznaju da nisu dali svoj novac, o čemu smo već pisali, tužilaštvo ništa ne uradi. Šta nam to govori?
Govori nam ono što znamo i inače – da tužilaštvo nije spremno da ispita slučajeve mogućnih kršenja antikorupcijskih propisa koji su na neki način povezani ili sa vladajućom strankom ili sa ljudima koji s nalaze u vrhu vlasti. Ovde je pronađen modalitet za to tako što je ispitan veoma mali broj učesnika u potencijalnim krivičnim delima.
Šta su najveći problemi u kontrolama koje sprovodi Agencija?
Kada rade kontrolu finansiranja izborne kampanje ne vidi se uvek jasno šta su oni tačno sve proverili i kako su došli do zaključka da nema povrede zakona. Recimo, to nije baš jasno kod TV oglašavanja – da li su proveravali vrednost sekunde u određenom terminu, koliko je bilo oglašavanja, onda pitanje zakupljenih termina. Ono što sasvim izvesno ne rade je međusobno poređenje podataka iz izveštaja. Na primer, ako imate 20 izveštaja o finansiranju kampanja i u jednom ili dva izveštaja se navodi da su stranke plaćale troškove svojim aktivistima. Agencija u kontroli mora da pođe od premise da se takve dnevnice smeju plaćati ili se ne smeju plaćati. Izvesno je da su sve stranke imale nekakve aktiviste tokom kampanje, pa je zakon prekršila ili stranka koja je prikazala te troškove i time opravdala novac koji je dobila iz budžeta ili druge stranke koje to nisu prikazale.
Kad je reč o onome što Agencija radi tokom same kampanje, oni poštuju taj zakonski rok da odgovore po prijavama u roku od 5 dana, ali su ti odgovori često neadekvatni i tumače zakon preusko. Donosili su niz spornih odluka u slučajevima kada funkcioneri koriste javni resurse tokom izborne kampanje. Recimo, to je slučaj kada je jedan promotivni spot snimljen na terasi Predsedništva Republike Srbije, što je očigledno bilo koriščenje javnog resursa za promociju političkog subjekta. Mišljenje Agencije je bilo da nema povrede zakona.
Zašto se preporuke ODIHR-a ne usvajaju ili usvajaju na način da bi, kako ste rekli, ispunile neku formu, zašto se stvari ne menjaju?
Odsustvo nekih promena se može direktno povezati sa interesom partije na vlasti i tu pre svega mislim na odsustvo ograničenja troškova izborne kampanje i želje da se zakonski ograniče promotivne aktivnosti glavnih funkcionera tokom kampanje. Kada je reč o drugim pitanjima, nisam siguran koliko su ona visoko na agendi donosilaca odluka iz vlasti.
Da li se može reći da imamo slobodne izbore?
Kada je glasanje tajno, sloboda izbora je stvar svakog pojedinca, koji odlučuje kako će je iskoristiti. Čak i glasač koji je ucenjen da glasa za jednu stranku ima načina da iza paravana zaokruži koga želi ili da poništi listić. S druge strane, činjenica je da neke građane ne zanima ko će i kako upravljati državom i gradom, ili pogrešno veruju kako ih iznuđeno obećanje „sigurnog glasa“ obavezuje.
Tu nezainteresovanost i strahove kod dela građana koriste stranke koje imaju mogućnost za to, tako što će tim građanima da ponude ustupke da bi ih podržali.
Finansiranje kampanje od strane trećih lica
