Nenadić: Loši efekti novog propisa o državnim preduzećima već uočljivi, iako puna primena nije ni počela

„Nema nikakve sumnje da je EPS umanjio transparentnost svog rada od promene pravne forme“, kaže Nenadić navodeći za to nekoliko primera.

On kaže da Transparentnost Srbija nije do sada dobila informacije od ovog preduzeća u vezi sa vešću da je Nadzorni odbor EPS-a imao na dnevnom redu jedne od sednica predlog mađarske kompanije MVM da zajednički osnuju novo preduzeće u čiju imovinu bi EPS uneo 11 drinsko-limskih hidroelektrana koje bi se prethodno izdvojile iz sistema EPS-a.

„Tražili smo kopiju dnevnog reda te sednice, ali nam ništa nije dostavljeno iz apsolutno nezakonitih razloga, poput onog da bi se time odala poslovna tajna, pa čak i ugrozili međudržavni odnosi dve zemlje. Da smo mi tražili detalje te ponude, možda bi bilo osnova da se govori o poslovnoj tajni, ali mi smo zahtevali samo informacije o dnevnom redu, odnosno da je uopšte NO EPS-a razmatrao tu ideju i da li je ona u skladu sa propisima o javno-privatnom partnerstvu, odnosno koncesiji, pa se s toga potpuno neprihvatljivo pozivati se na odavanje poslovne tajne“, navodi sagovornik Forbes Srbija.

Drugi primer je konkurs za izbor direktora, o kome je Forbes Srbija nedavno pisao.

„Tražili smo dodatne informacije na koji način će biti ocenjivani kriterijumi za izbor direktora koji su postavljeni dosta fluidno, ali nismo dobili jasan odgovor. Rečeno nam je, umesto toga, da taj posao ionako neće raditi EPS nego firma koja se bavi regrutovanjem. Takve stvari ne bi se mogle dešavati da je EPS i dalje u režimu javnog preduzeća. Činjenica je da smo mi kritikovali te odredbe zakona koje se tiču ocene kvaliteta kandidata, ali oni postoje i ukoliko neki kandidat želi, može pokušati da ih ospori“, kaže Nemanja Nenadić.

On nema nikakvu dilemu da je prvobitna verzija novog propisa bila nesumnjiv korak unazad u poređenju sa pravilima o transparentnosti i sprečavanju korpucije, ali je to, amandmanima, popravljeno.

„On ne bi trebalo da smanji obaveze u pogledu pristupa informacijama od javnog značaja ili sprečavanja korupcije“.

Ipak, kada je reč o korupciji, taj korak zavisiće i od eventualne promene Zakona o sprečavanju korupcije na čijoj promeni Transparentnost insistira.

„Taj zakon izmenjen je zbog autentičnog tumačenja s početka 2021. godine i iz kruga funkcionera je isključen veliki broj ljudi, jer je bez ikakvog pravnog osnova uvedeno da to zavisi od toga ko bira i postavlja funcionera. Pošto prema tom tumačenju članove NO ili Skupštine akcionara ili direktore neće birati Vlada, oni neće biti smatrani javnim funkcionerima. Takvu situaciju već imamo sa direktorima EPS-a ili EMS-a koje je birao NO tih preduzeća. Pošto nisu javni funkcioneri, oni nemaju obavezu da prijavljuju prihode i imovinu, niti sukobe interesa. To je problem“, objašnjava programski direktor Transparentnosti.

To je, dodaje Nenadić, korak unazad u odnosu na Zakon o javnim preduzećima, ali on može biti ispravljen tako što će se odustati od autentičnog tumačenja u Zakonu o sprečavanju korupcije, odnosno tako što će korigovati taj propis.

On objašnjava da će se Zakon o javnim preduzećima i Zakon o upravljanju privrednim društvima u vlasništvu države primenjivati uporedo, ali da će se ovaj prvi odnositi pre svega na lokalna i pokrajinska javna preduzeća, dok će se novi propis primenjivati na republička preduzeća.

„Vlada je ovim novim propisom pokazala da želi da se na republička preduzeća, a u perspektivi verovatno i na lokalna javna preduzeća, u znatno većoj meri primenjuju pravila koja važe i za privatne kompanije, odnosno odredbe Zakona o privrednim društvima“, kaže Nenadić.

Naš sagovornik podseća da profesionalizacija kao argument koji je vlast isticala kao ključni za usvajanje Zakona o upravljanju, a na čijem usvajanju je insistirao i MMF, nije nikakva nova ideja, niti proklamovani cilj.

„Ova vladajuća garnitura je došla na vlast zbog obećanja, između ostalog, da će rešiti problem raširene korupcije, da će postupiti po izveštajima Saveta za borbu protiv korupcije, da će primenjivati propise iz oblasti javnih nabavki i da će izvršiti profesionalizaciju upravljanja u javnim preduzećima. Te 2012. godine je usvojen i Zakon o javnim preduzećima i to je zaista bio krupan korak i dobar početni signal, ali se već na početku primene videlo da ne postoji jasna volja da se primene odredbe tog zakona. Uostalom, neki direktori su pre primene tog zakona, s namerom izabrani, kako se posle na njih ne bi primenjivao zakon, primer je Bajatović, mada nije on bio jedini“.

Drugim rečima, kaže Nenadić, umesto da se primene postojeći propisi, pravila se menjaju, ali zato bez obzira na to šta u tim pravilima piše, praksa je identična.

Konkursi za izbor direktora koji se pominju i u Zakonu o javnim preduzećima, kao i u novom Zakonu o upravljanju, ne samo da nisu zaživeli kao koncept, nego mi ne znamo ni da li je od samog početka bilo iskrene želje da to zaživi.

„Bilo je svega nekoliko sprovedenih konkursa, a onda je umesto toga došla faza da se uvodi v.d. stanje i to potpuno nezakonito v.d. stanje. Umesto konkursa imali smo imenovanja v.d. direktora ili konkurse pro forme, bez ikakvog ohrabrenja ljudi koji su profesionalci i sposobni da se na te konkurse jave. U tome je protekla cela prethodna decenija“, tvrdi Nenadić.

Nenadić uverava da novi propis ni na koji način ne uverava da će se obezbediti profesionalizacija.

„Do sada je Vlada direktno trebalo da izabere profesionalne upravljače, što nije radila, a sada će to raditi indirektno, pošto će umesto nje to raditi nadzorni odbori u preduzećima, a njih će birati Skupština preduzeća koju će birati ministri privrede i energetike, kada su u pitanju preduzeća iz ovog sektora. Dakle, do sada je direktno od vlasti zavisilo da li će se zakon primenjivati, a sada će samo to zavisiti indirektno od njih“, objašnjava Nenadić.

Naš sagovornik ne očekuje bitnu promenu prakse kada je reč o postavljenju direktora, odnosno profesionalizaciji upravljanja, jer iskustvo nam govori da nije postojala politička volja, ali naglašava da bi novi premijer Miloš Vučević, kao pravnik, mogao da uputi „pozitivan signal“ tako što bi se „elementarne zakonitosti radi imenovanja v.d. direktora svelo na zakonom propisanu meru, odnosno da se zna kada nekome počinje, a kada se završava mandat“.

Na kraju, na pitanje nije li onda ovaj novi propis zapravo usvojen sa prevashodnim ciljem da se omogući delimična ili potpuna privatizacija preduzeća koja su javna, i uprkos tome što vlast to negira, Nenadić odgovara ovako:

„Bilo je dosta strahova tog tipa kada je zakon predložen. Činjenica je da ovakav status omogućava lakšu prodaju, ako takva namera postoji. Ali nije to jedini strah, već ta preduzeća ubuduće mogu biti delimično privatizovana, odnosno iz njih može biti vredna izdvojena imovina što onda smanjuje njihovu vrednost„, kaže Nenadić.

To je, dodaje on, potencijalno opasnije od same privatizacije, a pritom, dodatni mač koji visi je mogućnost primene međudržavnih sporazuma, jer javno-privatno partnerstvo je ipak regulisano, u smislu studije opravdanosti ili postupka nadmetanja, a primena ovih sporazuma to sve izbegava.

„Doduše, praksa je pokazala da čak ni ovi propisi ne obavezuju, najbolji primer je koncesija za aerodrom Nikola Tesla. I dan danas Vlada odbija da nam dostavi Studiju opravdanosti koja bi odgovorila na pitanje da li je koncesija bila potrebna i zašto, tojest zašto je ona bolje rešenje od nekih drugih“, zaključuje on.