Šta otkriva slučaj trgovine uticajem za nabavku radova

Kratka vest o hapšenju doskorašnjeg državnog sekretara u Ministarstvu prosvete zbog sumnje na trgovinu uticajem kod javnih nabavki pobudila je veliku pažnju, ali zaslužuje i dodatnu analizu upravo iz ugla korupcije u javnim nabavkama.

Pošto su slučajevi krivične odgovornosti relativno visoko rangiranih funkcionera u izvršnoj vlasti prilično retki, nije čudno da su sa ubrzo pojavili brojni komentari i skepticizam – zašto baš sada, zašto baš u Nišu, zašto baš funkcioner iz te partije itd. 

U saopštenju MUP se kaže da su „policijski službenici SBPOK-a u saradnji sa pripadnicima BIA, a po nalogu Javnog tužilaštva za organizovani kriminal“, uhapsili državnog sekretara zbog sumnje da je „iskorišćavajući svoj položaj uticao na rukovodioce pet školskih ustanova sa teritorije grada Niša da u postupku nabavki - radova na investicionom održavanju objekata, dodele ugovore privrednom društvu Avenija sistem, a zauzvrat tražio novac“. Zbog zloupotrebe su uhapšeni i rukovodioci pet prosvetnih ustanova, kao i dvoje zaposlenih iz firme koja je, kako se tvrdi, dobijala nameštene poslove. Dokumentaciju za nabavke je pripremala zaposlena u tom preduzeću, a državni sekretar je od „faktičkog vlasnika preduzeća“ tražio najmanje 10% vrednosti dobijenih ugovora za sebe te je navodno dobio 24 hiljade evra.  

Prva stvar koja je u vezi sa ovim nejasna je uloga BIA. Iz opisa se ne može zaključiti da bi nabavke radova u prosvetnim ustanovama mogle biti predmet njihovog interesovanja, tako da se može pomisliti da su državni sekretar ili neko drugi od uhapšenih u stvari bili praćeni po nekom drugom osnovu od strane BIA.  Međutim, pošto to nije informacija koju bi trebalo saopštavati javnosti, uloga BIA postaje još manje jasna, i može se povezati sa još nejasnijim navodima iz ekspozea premijera, koji je govorio o učešću „svih bezbednosnih institucija“ u borbi protiv korupcije. 

Druga stvar je pitanje osnova po kojem je državni sekretar mogao da vrši uticaj na rukovodioce obrazovnih ustanova. Pošto državni sekretari formalno nemaju nikakvu ulogu u odobravanju javnih nabavki tih ustanova, finansijskih planova ili postavljanju i razrešenju rukovodilaca, očigledno je da se uslovljavanje odvijalo preko nekog od neformalnih kanala moći. To bi mogle da budu, na primer, veze unutar političke stranke / koalicije, ili mogućnost uticaja na neka od drugih lica unutar ministarstva koja su stvarno ovlašćena. Sve to iziskuje istragu ne samo u pogledu nameštanja nabavki, već i pogledu razloga zbog kojih su rukovodioci prosvetnih ustanova bili spremni da uđu u koruptivnu šemu.

Odgovornost rukovodilaca obrazovnih ustanova ne bi trebalo da se odnosi samo na nameštanje konkretnih postupaka nabavki, već i za izradu planova koji očigledno nisu odražavali stvarno stanje (čim je zainteresovana firma bila spremna da se odrekne najmanje 10% vrednosti ugovora za podmićivanje).

Kao „faktički vlasnik“ preduzeća koje je dobilo poslove pominje se „M.V.“, dok osoba koja je navedena u Centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika ima inicijale „M.G.“, što dovodi u pitanje ažurnost te evidencije i/ili njenu upotrebnu vrednost u ovakvim slučajevima (ako bi se poklonila vera podacima do kojih je došao MUP).    

Prema podacima sa Portala javnih nabavki, tokom 2024. preduzeće Avenija sistem je zaključilo pet ugovora o nabavkama radova koji su „ispod praga“, od kojih je samo jedan izvršen (ugovor iz februara):

Takvih ugovora je možda bilo i ranijih godina, ali nije postojala obaveza da se objavljuju pre 1.1.2024. Čini se da je MUP posumnjao na još neke nameštene nabavke, jer se zbir onih koje su vidljive ne podudara sa navodima o datom mitu (ukupna vrednost svih ovih poslova bez PDV je oko 110 hiljada evra).

Preduzeće Avenija sistem doo iz Niša je registrovano primarno za delatnost „4690 - Nespecijalizovana trgovina na veliko“, a ne za izvođenje građevinskih radova. Njen promet pokazuje da nije primarno osnovana radu učešća u (nameštenim ili regularnim) javnim nabavkama. Naime, dok je godišnji promet ove firme bio približno 30 miliona dinara, na Portalu javnih nabavki je moguće pronaći samo jedan ugovor za nabavke veće vrednosti (tamo gde je bio raspisivan tender). Taj ugovor je zaključen 24.11.2023, gde se ova firma obavezala da za 6.588.760 dinara ugradi prozore na Fakultetu zaštite na radu u Nišu. Međutim, uslovi nabavke ukazuju da je i ona mogla biti nameštena. Od dodatnih uslova tražene su određene licence (što je možda nesporno), promet u poslednje tri godine od 60 miliona dinara, i ista tolika vrednost izvedenih radova (višestruko preko vrednosti radova koji su traženi). Najsporniji bi mogao da bude zahtev da se izvođač radova bavi „poslovima u građevinarstvu i trgovini građevinskim materijalima na veliko i malo (najmanje osam godina) i da radno iskustvo odgovornih i stručnih lica ne bude manje od osam godina“. Firma koja je dobila posao je osnovana upravo osam godina pre nego što je javna nabavka raspisana – 2015. Imajući sve ovo uvidu, postoji razlog da i ova nabavka bude ispitana, ukoliko nije obuhvaćena postojećom krivičnom prijavom.

Nameštanje nabavki tako da njihova vrednost bude određena ispod praga za sprovođenje tendera jedan je od najpoznatijih načina, ne samo u Srbiji, već i globalno. Iako i kod takvih nabavki naručilac mora da poštuje načela javnih nabavki, i da izradi odgovarajuću dokumentaciju, ponuđači nemaju na raspolaganju delotvorna sredstva da ospore postupanje koje je protivno tim pravilima. Naime, u najvećem broju slučajeva, oni uopšte nemaju saznanja da se nabavka odvija, osim ako su na „spisku pozvanih“. Istina, sve veći broj naručilaca objavljuje nabavke koje su „ispod praga“ na svojim sajtovima ili čak na Portalu, ali je to i dalje pre izuzetak nego pravilo. Pored toga, ponuđači nemaju efikasan način da pretraže sajtove svih naručilaca koji bi eventualno objavili pozive na svojim sajtovima i da se na vreme informišu o tome da imaju šansu da dobiju posao. Ova vrsta dogovora obično podrazumeva i širi dogovor – sa drugim firmama koje su pozvane da daju ponudu, kako to uopšte ne bi učinile ili kako bi dale ponudu iznad vrednosti koju traži unapred odabrana firma.

Rasipanje javnih resursa kroz ovaj vid nameštenih javnih nabavki odvija se i na drugi način – tako što se vrednost nabavke proceni veoma blizu praga za koji ne mora da se raspiše tender, a koji je, kada je reč o radovima, od 2020. godine tri miliona dinara. Kao što se može videti u ovde opisanom slučaju, četiri od pet ugovorenih poslova ugovoreni su za cenu koja je zanemarljivo niža od tri miliona dinara.

Zloupotrebe u javnim nabavkama koje su otkrivene u ovom slučaju, nipošto nisu jedinstven slučaj, što pokazuje analiza koju je sprovela Transparentnost Srbija.

Od ukupno 363 nabavke radova koji su u Srbiji ugovoreni kroz javne nabavke od početka 2024. do 5. jula, a čija je vrednost između 2 i 4 miliona dinara, samo 6,5% čine ugovori čija je vrednost iznad praga za sprovođenje tendera. S druge strane, statistički bi bilo opravdano očekivati da su naručioci imali jednaku potrebu za radovima u vrednosti između 2 i 3 miliona, kao i za onima čija je vrednost između 3 i 4 miliona dinara.

Da je reč o "štelovanju" procenjene vrednosti nabavke kako bi se izbeglo stvarno nadmetanje, još rečitije pokazuje to što je gotovo polovina ovih nabavki (48.5%) ugovorena za vrednost između 2,9 i 3 miliona dinara (statistički očekivano bi bilo da njihov udeo bude samo 5%), dok u prvoj sledećoj grupi (između 3 i 3,1 milion dinara) nije ugovorena nijedna.

Štaviše, 13,8% nabavki je ugovoreno u vrednosti koja je manje od hiljadu dinara ispod granice za sprovođenje tendera.

Sve to jasno ukazuje da bi ispitivanje da li su javne nabavke čija je vrednost blizu pragova bile nameštene trebalo vršiti sistematski, a ne samo u slučajevima kada postoje dokazi o trgovini uticajem, zloupotrebi ili primanju mita.