Nenadić: Vlada otvoreno podržava projekat 'Jadar', kako će onda nepristrasno da odluči o njemu

Programski direktor Transparentnosti Srbija Nemanja Nenadić izjavio je da je Vlada Srbije "veoma transparentna u svojoj podršci projektu 'Jadar' što dovodi u pitanje njenu nepristrasnost kada se budu donosile odluke hoće li projekat biti realizovan ili ne".

On je u intervjuu za novi broj nedeljnika NIN rekao da formalno gledano odluka još nije doneta i objasnio da je ovu nevladinu organizaciju zanimalo nekoliko stvari o tom projektu.

"Prva stvar je ekonomski momenat. Sasvim je izvesno da će biti neke štete i rizika po životnu okolinu. S druge strane, ministar finansija je izlazio sa procenama efekta na BDP od nekih 10-12 milijardi evra. Probali smo da saznamo na čemu se takve procene temelje. Pretpostavili smo da postoje analize. Drugo, koliki će biti efekat na budžet zanima nas više nego efekat na BDP, jer građani imaju korist od budžeta. Nikakve odgovore od Ministarstva finansija nismo dobili", naveo je Nenadić.

On je rekao i da su za obe uredbe vlade zatražili prateće dokumente, ali da ni to nisu dobili. "Tu je važna stvar oko litijuma i lobiranja. Imamo situaciju gde mnogi proglašavaju postupanje vlade koruptivnim, i vladu koju ništa ne čini da odagna takve sumnje, šta više, ona na nastupa kao neutralni subjekt u ovom procesu, a ona treba da donese odluku. Vlada je ta koja mora da odluči da li su zadovoljeni ekološki standardi", ukazao je Nenadić.

"Pominje se kao argument i da bismo morali nekakvu odštetu da platimo kao ne uđemo u posao sa 'Rio Tintom', ali ni za to nisu predočeni argumenti", rekao je on.

"Najzad dolazimo i do problema referenduma. Po Zakonu o referendumu dopušteni su odgovori i da i ne, a državni organi bi morali da budu neutralni u procesu kako bi izjašnjavanje građana bilo slobodno, a već sada je očigledno da nisu", istakao je Nenadić.

Pominjete da mnogi sumnjaju da je postupanje vlade koruptivno. Prema poslednjem izveštaju, Srbija je na veoma niskom 104. mestu u svetu po percepciji korupcije, imamo 36 indeksiih poena od mogućih 100, a bili smo 101. od 180 zemalja. Zašto smo toliko slabo plasirani? 

Taj rezultat je dodatno loš u kontekstu toga što smo borbu protiv korupcije u prethodnom periodu imali kao jedan od prioriteta, a i EU je taj problem postavljala dosta visoko na listi agende za Srbiju. I ako i pored svega nije ostvaren napredak, nego smo nazadovali, veoma su male šanse da se to promeni i doglednoj budućnosti. Vlada je u julu usvojila novu strategiju za borbu protiv korupcije, a u njoj se kao jedno od merila uspeha pominje upravo ovaj indeks percepcije, gde se kaže da je cilj da do 2028. dosgignemo globalni prosek (43 poena), znači prosek celog sveta. Mi smo sada sedam poena iza tog proseka. Taj rezultat je teško dostižan sve i kada bi Vlada i Skupština bez zadrške rešile da odmah počnu da sprovode antikorupcijske mere. A mi nemamo čak ni takvih naznaka... Problem je i što je vlada usvojila strategiju, a ne Skupština. To je naizgled tehničko pitanje, ali stvar je u tome što u toj strategiji ne može biti nijedne mere koja obavezuje nekoga ko nije u domenu izvršne vlasti. A u borbi protiv korupcije bi imala šta da radi i Skupština, a da ne pominjemo institucije koje nisu u nadležnosti vlade, tužilaštvo, recimo ili Agencija za borbu protiv korupcije. Od 24 preporuke GREKA (Grupa država za borbu protiv korupcije), Srbija je ispunila samo jednu, a rok je bio kraj 2023. godine. A ova strategija Vlade postavlja cilj da se ispuni samo 35 odsto do 2028?! Među tim preporukama ima onih koje su veoma važne jer se neke odnose na suzbijanje korupcije u vrhu izvršne vlasti, zatim policije... Cilj je postavljen krajnje neambiciozno, jer je prvi rok za ispunjenje svih preporuka većistekao. 

Jesmo li bar počeli da radamo na nekim preporukama? 

Navešću dva primera veoma važnih stvari na kojima nije ni počelo da se radi. Prvi je zakon o lobiranju. Po našem zakonu, neformalni kontakti sa predstavnicima vlasti su izostavljeni iz definicije lobiranja, ali nisu ni zabranjeni. Tako nema nikakvog traga, pa mi kada pitamo ministarstva, skoro sva nas obaveštavaju da nije bilo nijednog slučaja lobiranja, i tako godinama unazad. Prema Zakonu, lobiranje vrše ili registrovani lobisti,fizička i pravna lica neposredno zainteresovana za neka pitanja, ili razne asocijacije i udruženja (npr. privrednika). Ali pošto je lobiranje formalan proces, sve što nije urađeno na taj način državni organi tretiraju kao da ne postoji, odnosno o tome ne vode evidenciju. Drugi zakon koji se mora menjati je zakon o pristupu informacijama, i to u delu koji se odnosi na izvršnu vlast. Tu je problem što nemamo efikasnu pravnu zaštitu kada informacije uskraćuje neki od onih organa protiv kojih nije moguće uložiti žalbu povereniku. Među njima su predsednik, Skupština, Ustavni sud, Vrhovni sud, Vrhovno tužilaštvo, od skoro i Narodna banka, kao i Vlada Srbije sa kojom su najveći problemi Ona zahteve odbacuje bez argumenata, a jedini lek su tužbe Upravnom sudu. Ti postupci traju dugo. mi od početka 2018. pokušavamo da dobijemo studiju opravdanosti koncesije za Beogradski aerodrom. Sud je već nekoliko puta doneo presude, ali vlada ne postupa po njima. Poslednji put su naš zahtev odbacili tvrdeći da nismo precizirali koje informacije iz tog dokumenta (koji nismo videli) tražimo. To je strategija koju vlada primenjuje sve češće. Kada odgovorimo da tražimo sve informacije, oni odbace zahtev jer navodno nije preciziran.

Čeka nas EKSPO, i za ovaj veliki posao je donet poseban zakon. Kako to objašnjavate? 

Jedna od stvari koje vlada može da uradi odmah je da prekine da najvrednije poslove dodeljuje van tendera, suprotno antikorupcijskim propisima koje je sama donela, suprotno Zakoiu o javnim nabavkama. Mi vidimo da se svi veliki infrastrukturni radovi realizuju ili na osnovu dogovora, a pod okriljem međudržavnih sporazuma, ili na osnovu posebnih zakona. Najnoviji primer je EKSPO 2027, gde se umesto zakona primenjuje jedna uredba vlade. Postupak je sličan, ali ima i značajnih razlika, jedna se odnosi na vrednost posla koji se mora oglasiti, a ona je znatno povećana. Na primer, prag za tender je postavljen na 12 miliona dinara gde bi po redovnoj proceduri bio jedan milion. Još važnije je što u slučaju da se prekrši neko od tih pravila ne postoji pravna zaštita koja postoji u Zakonu o javnim nabavkama. Mi smo radili analizu 16 nabavki koje su rađene po toj uredbi i po svakom ugovoru je bila samo tačno jedna prihvatljiva ponuda. U nekim slučajevima je bilo više ponuda, ali su one služile samo kao dekor, jer su očigledno bile preko sume planirane za taj posao. Pored toga, mi ne znamo ni šta će sve biti podvedeno pod EKSPO, odnosno koje sve nabavke će ići mimo zakona. 

Zakon o javnim nabavkama se sve češće zaobilazi. 

Problem je što se širi krug zemalja sa kojima sklapamo međudržavne sporazume, pomoću kojih se izbegava zakon. Znate, jednom kada se kaže da zakoni koji su doneti nisu bitni, onda se može očekivati da će bilo ko novi ko bi poslovao ovde tražiti za sebe iste ustupke i tu nema kraja. Ima i drugih dogovaranja koja nisu transparentna i za koje ne postoji pravni osnov. Primer su dokumenti koji su nedavno obelodanjeni u vezi sa Generalštabom. Tu je nejasno po kom osnovu je to dogovarano. To sve liči na javno-privatno partnerstvo, poput Beograda na vodi. Ali, dok je kod tog projekta nadmetanje zaobiđeno uz pozivanje na međudržavni sporazum sa Emiratima, ovde nije naznačeno koji je pravni osnov. Sličan Generalštabu je primer Prokopa, koji je realizovan uz kršenje svih procedura i potpuno jasnu štetu koja je nastala takvim vidom poslovanja. 

Zar niko ne kontroliše te poslove? 

Kontrola je problem i u javnim nabavkama. Izuzetno je mala verovatnoća da će bilo koja nabavka biti podvrgnuta monitoringu od strane Kancelarije za javne nabavke ili nadzoru budžetske inspekcije. I to je jedan od razloga što imamo brojne nepravilnosti. I statistika osuda za krivično delo zloupotreba u javnim nabavkama pokazuje da zakon uopšte nije ozbiljna pretnja za one koji nameštaju. Čak i kada se utvrdi da je bilo nezakonitosti, to se ne koristi kao primer da li je i na drugim mestima bilo takvih zloupotreba. Nedavno je bila vest da je uhapšen državni sekretar iz Niša, jer je uticao da se izaberu određene firme za izvođače radova kod renoviranja posla. To je rađeno tako da se firma pozove za radove do vrednosti do tri miliona dinara. Mi smo tim povodom uradili analizu svih nabavki radova iz 2024, u vrednosti između dva i četiri miliona, i pokazalo se da je polovina nabavki bila vredna od 2,9 miliona do tri miliona, što je statistički nemoguće. Ovde je jasno da su to poslovi koji vrede manje, a prikazano je kao da vrede odmah ispod granice koju predviđa zakon. Možda neki posao vredi milion, a oni plate skoro tri. 

Nedavno ste za javna preduzeća rekli da su kreatori crnih rupa u budžetu, stecišta korupcije... Veliki problem je v.d. stanje rukovodilaca. 

V.d. stanja su jedan od pokazatelja da Srbija nije u potpunosti pravna država. Zakon je potpuno jasan da se direktori biraju na konkursu, pa se može imenovati v.d. na određeni period, godinu dana za javna preduzeća, odnosno šest+tri meseca u državnoj upravi. Svakom pravniku, pa i laiku je jasno da se, kada protekne taj rok, ne može smatrati da su ti vršioci dužnosti legalno na funkciji, ali to nije jasno ni našoj vladi, pa ni Vrhovnom sudu. Tako da imamo slučajeve da neki građani, koji su ranije bili na funkciji direktora ili v.d. bez ikakvog osnova potpisuju ugovore vredne desetine pa i stotine miliona, da upravljaju velikim sistemima. Takvo stanje se razrešava jedino u ekstremnim situacijama kakva je zadesila EPS, recimo. Približno dve trećine javnih preduzeća se nalazi u v.d. statusu. A onda je vlada umesto da posle decenije kršenja konačno primeni zakon, donela strategiju i novi zakon, koji ne pružaju nikakve nove garancije da će uprava biti profesionalna. Jedino što se menja je da odluke o imenovanju vršilaca dužnosti više ne donosi vlada, već nadzorni odbori preduzeća, a koje pak imenuje predstavnik države u skupštini akcionara. Ako je 100 odsto vlasništvo države to je najčešće jedan čovek. A ni predstavnike države ne imenuje Vlada već ministarstva energetike. i privrede. I pri svemu tome dok se ne promeni zakon o sprečavanju korupcije, ni direktori, ni članovi NO, ni predstavnik države neće imati svojstvo javnog funkcionera i to zbog nakaradnog autentičnog tumačenja termina javni funkcioner iz 2021. 

Jedan broj ljudi ukazuje da je smisao v.d. stanja pritisak ili kontrola tih ljudi. 

Upravo to je smisao. Da ljudi koji su u v.d. stanju budu poslušni na dnevnom nivou, kako bi svakoga dana radili ono što od njih traže njihovi politički zaštitnici. Oni znaju da mogu biti zamenjeni bez obrazloženja, ali znaju i da čine nešto što je nezakonito, da ne postoji pravni osnov da se nalaze na tim mestima. Ranije je Vlada tražila razne izgovore zašto je to tako, a sada smo u fazi kada se tvrdi da je to poželjna  situacija jer se tako niko neće opustiti na poslu?! To je pogubno sa stanovišta preduzeća, jer oni koji ih vode ne mogu da sprovode dugoročnu politiku. Kada je reč o državnim službenicima koji su u v.d. stanju, tu postoji još gora stvar, a to je da je Vlada retroaktivno donela na stotine rešenja, kako bi pokrila određene periode, kao i hiljade rešenja kojima su ljudi imenovani sukcesivno više puta nego što zakon dopušta.

Na čelu ste radne grupe koja treba da usaglasi način implementacije preporuka ODIHR za izborni proces. Rad grupe je produžen do jula, šta očekujete? 

Sada imamo i novi izveštaj ODIHR posle lokalnih izbora u junu, i u njemu ima nekoliko novih bitnih preporuka. Jedna se odnosi na zabranu najava i sprovođenja podele socijalne pomoći, infrastrukturnih radova... u vreme kampanje. 

Radna grupa ne funkcioniše kako bi trebalo? 

Najveći problem rada Radne grupe je to što je stav predstavnika vlasti da problemi nisu nešto što sama vlast treba da rešava. I kada je trebalo poboljšati uslove pred junske izbore, oni nisu dali nijedan predlog kako primeniti preporuke ODIHR, već su to tretirali na način da opozicija i civilni sektor daju predloge, a oni da izaberu hoće li nešto da prihvate ili ne. A onda smo u maju došli do toga da nisu hteli ni da biraju, već su odbili da se o predlozima izjasne. Zatim je poboljšana procedura samog odlučivanja, kako ne bi bilo blokade na radnoj grupi, ali smo svi svesni da blokade može da bude u bilo kom potonjem delu procesa, recimo da parlament ne stavi na glasanje ono što Radna grupa usvoji. Bilo je nekih konsultacija tokom leta, ali još ne znamo šta je od predloga prihvatljivo za vlast, pre svega po pitanjima funkcionerske kampanje i biračkog spiska. Rokovi su kratki, mnogi zakoni treba da se menjaju iz drugih razloga, medijski zakoni, krivični zakonik, zakon o sprečavanju korupcije... pa bi veliki deo posla trebalo da se završi do kraja godine. A uporedo, pošto imamo najave referenduma u vezi sa litijumom, neophodno je unaprediti i zakone koji se tiču finansiranja kampanje. 

Da li očekujete da će neke od preporuka ODIHR uopšte biti usvojene? 

Dosadašnje ponašanje vlasti je bilo dvojako. Na deklarativnom nivou oni su za primenu svih ODIHR preporuka, a u stvarnosti nije bilo pomaka čak ni tamo gde nisu potrebne izmene zakona. Recimo, funkcionerska kampanja je bila jednako intenzivna na junskim kao i na ranijim izborima. Vidimo da tužilaštvo nije saopštilo šta je bilo sa sumnjama u podmićivanje birača i pritiske na njih. REM nije objavio podatke o praćenju kampanje...

Dva puta već pominjete funkcionersku kampanju, i sami ste podnosili prijave. Kako se to završava? 

Prijave za kršenje onih pravila koja i sada važe (npr. korišćenje javnih resursa, propust da se navede u kojem svojstvu funkcioner nastupa) se podnose Agenciji za sprečavanje korupcije tokom kampanje i ona ima pet dana da ih reši. Mi smo podneli nekoliko desetina prijava protiv funkcionera i stranaka i te prijave su u najvećem broju slučajeva odbijene, a razlozi za to u najmanju ruku nisu uverljivi. A kada Agencija utvrdi da je došlo do povrede zakona, gotovo isključivo izriče meru upozorenja stranci i funkcioneru i daju rok da se povreda otkloni. Problem je što jedna stranka, u ovom slučaju SNS, iz kampanje u kampanju pravi istovrsne povrede zakona, pa je očigledno da upozorenje nema nikakvo dejstvo. Problem je i što neke stvari koje su očšledne Agencija ne vidi kao prekršaj, na primer kada u tv emisiji ili na mitingu, javni funkcioneri budu najavljeni u tom svojstvu, kao predsednik, premijer, ministar, a zatim drže stranački govor... Zakon je tu jasan, svako mora nedvosmisleno da predoči da li nastupa kao funkcioner. Mislim da je tu u pitanju očigledna namera da se predstavi da nema razlike između partije i države, i dobro je da je ODIHR kao prvu preporuku istakao da mora da se postavi jasno razgraničenje između onoga što je partijsko i što je državno. A za rešavanje problema funkcionerske kampanje, to jest izmišljenih promotivnih aktivnosti koje su navodno redovan posao, moraju se postaviti zakonska ograničenja.

Šta ćemo sa medijima? 

Mi smo se bavili jednom od tema iz medijske strategije, po kojoj ništa nije urađeno, a to je državno oglašavanje. Jedan od ciljeva strategije je da se uredi to pitanje i da dobijemo kriterijume po kojima će da se vrši oglašavanje kako bi se sprečile zloupotrebe. Međutim, nije bilo volje da se to uradi kroz Zakon o javnim nabavkama. Imamo više problema, jedan je rasipanje javnih resursa i kupovina medijskog uticaja, a drugi da se na taj način zaobilaze norme koje se odnose na sufinansiranje medijskih programa od javnog interesa kroz konkurse. Sve veći broj opština, od kako je izmenjen zakon da mogu da se daju sredstva samo medijima koji poštuju standarde, krenuo je da smanjuje projektnu podršku, a istovremeno krenuo da plaća usluge ogaašavanja. 

Šta je najvažnija preporuka ODIHR u oblasti finansiranja kampanje? 

Najvažnija preporuka se odnosi na ograničenje rashoda tokom kampanje. To u Srbiji ne postoji, za razliku od većine evropskih zemalja. Tu se sasvim jasno pokazuje trend. Do izbora 2014. bilo je više takmaca koji su ulagali velike sume novca i postojala je kakva takva ravnoteža, ali od izbora 2016. stvari se značajno menjaju i imamo izrazitu dominaciju SNS ili koalicije u kojoj ta stranka nastupa, da bismo na decembarskim izborima došli do toga da onaj najskuplji segment, oglašavanje na velikim TV stanicama, bukvalno upražnjavala samo ta lista. Takav jaz utiče na mogućnost predstavljanja biračima, ali u našem kontekstu je od samih reklama koje stranke plate, još značajnije ono što se ne plati, a predstavlja se kao informativni program, a zapravo je funkcionerska kampanja.