Stvari stoje još gore

Intervju: Nemanja Nenadić, Transparentnost Srbija za Vreme, od 13. marta. Autorka: Ivana Milanović Hrašovec

Na veliki pritisak studentskog i opštenarodnog bunta nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić rešio je da ponudi jednako “veliki” odgovor. Najavio je konačnu, bespoštednu borbu protiv korupcije, kakvu ovde još niko nikada nije video, rekavši da u toj borbi niko neće biti zaobiđen.

Tokom februara i marta, hapšenja osumnjičenih za korupdju postala su skoro svakodnevna. Do sada je privedeno oko 170 osoba i podignuto oko 50 krivičnih prijava. Pali su navodno i neki “nedodirljivi”, a akcija treba da izgleda kao sveobuhvatna: hapšeni su od bivše gradonačelnice preko funkcionera sve do direktora javnog preduzeća, od krupnih biznismena do predsednika malih seoskih mesnih zajednica, od poljoprivrednika do policajaca. Borba protiv korupcije započela je pompezno, kao prasak, iz februara, hapšenjem predsednika opštine Obrenovac Milorada Grčića, koji je pre toga godinama obavljao funkciju direktora EPS-a.

A samo dan ranije, organizacija Transparentnost Srbija (TS) predstavila je na konferenciji za novinare najnovije podatke o Indeksu percepcije korupcije CPI2024 (Corruption Perception Index). Reč je o globalnom rangiranju zemalja po percepciji korupcije u javnom sektoru. Prema tim podacima, već osmu godinu zaredom Srbija je nastavila da pada na međunarodnoj lestvici pa je prošle gociine pala za još jedno mesto. Sada se nalazi na najlošijoj poziciji od 2012, tačnije na 105. mestu od ukupno 180 zemalja. Sa indeksom 3S gde je moguci raspon ocena od 0 do 100, Srbija je na pretposlednjem mestu među zemljama u regionu, iza nje se nalazi još samo Bosna i Hercegovina

Pored toga, naš sagovornik Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija, u razgovoru za "Vreme” daje još jedan uvid: “Informacije u vezi sa globalnim indeksom percepcije korupcije, koje objavljujemo od 2003, nekada su prenosili i mediji bliski vlastima i oni koji su vlast kritikovali, jer su znali da je to važno. Poslednjih godina te podatke ignorišu ne samo provladini privatni mediji,već i RTS”.

"VREME”: Na konferenciji ste rekli da ni izvršnoj ni zakonodavnoj vlasti u Srbiji borba protiv korupcije nije prioritet. Da li biste sada, posle svih hapšenja zbog korupcije, promenili iskaz?

NEMANJA NENADIĆ: Ta ocena dolazi iz svega onoga što bi izvršna i zakonodavna vlast trebalo da rade kako bi sistem borbe protiv korupcije funkcionisao i bio unapređen, a što ne čine. Svakako ne dolazi od broja hapšenja, jer o tome oni ne bi ni trebalo da odlučuju. Ovo što se sad dešava, kada predsednik obeća rezultate u borbi protiv korupcije “do kraja marta”, a onda tužioci to realizuju, upravo je pokazatelj da sistem funkcioniše na nakaradan načih. Tužioci čekaju na znak političkog vrha da bi pokrenuli istrage o slučajevima o kojima su očigledno imali saznanja i ranije.

Kao navedene razloge hapšenja vidimo proneveru novca, neregularno upisivanje prekovremenog rada, utaju poreza i s njom odomaćeno “izvlačenje keša”, pa nekad i nije jasno je li reč o krađi ili korupciji. Ne znamo ni šta biva sa svim tim “izvučenim” novcem, da li se i kako dalje koristio, za koruptivne radnje ili za nešto drugo?

Ponavlja se matrica koju smo viđali i ranijih godina, naročito kroz saopštenja o hapšenjima koja se redovno objavljuju u rubrici “Stop kompciji” na sajtu Vlade Srbije. Obrazac, koji se evo i sada ponavlja, jeste da se borbom protiv korupcije naziva i ono što nema veze s njom. Do konfuzije dolazi zato što se u tužilaštvu i policiji ovim istragama bave njihove organizacione jedinice koje u nazivu imaju “suzbijanje kompcije”, ali su nadležni i za razne vidove privrednog kriminala. Zato se dešava da se istrage protiv vlasnika privatnih preduzeća koji su našli neki nezakoniti način da sebi smanje poreske obaveze nazivaju borbom protiv korucije iako nema naznaka da su, na primer, ti vlasnici podmitili nekog državnog službenika da im omoguci takve malverzacije. Nije sporno da se istražuju i takva krivična dela, već zabuna koja se pravi u javnosti. Pri čemu se stvara utisak da su rezultati u borbi protiv korupcije veći nego što zaista jesu. Zato je neophodno da se jasno prikaže šta je urađeno kada je reč o zloupotrebi službenog položaja, u otkrivanju primanja i davanja mita, kod suzbijanja trgovine uticajem, ali i za neka krivična dela koja predstavljaju zanemarljiv deo u tužilačkim i policijskim statistikama, na primer zloupotrebe u vezi sa javnim nabavkama, primanje i davanje mita u vezi sa glasanjem ili krivična dela koja su propisana Zakonom o finansiranju političkih aktivnosti i Zakonom o sprečavanju korupcije.

Gde su tačno osnove za sumnju u korupciju u slučaju rekonstrukcije železničke stanice u Novom Sadu?

Povodom tog slučaja, TS je najpre jasno pokazao da međudržavni sporazum između Srbije i Kine ne sadrži odredbe koje bi predvidele tajnost svih dokumenata iako se na osnovu prvih izjava naših zvaničnika mogao steći takav utisak. Na jedno od ključnih prethodnih pitanja kada je reč o mogućoj korupciji u ovom slučaju, javnost do danas nije dobila jasan odgovor - koliko je uopšte rekonstrukcija koštala. I gde je taj novac otišao. Posle svih objavljenih dokumenata nije moguće naći logično objašnjenje za izjavu ministra Vesića prilikom otvaranja Železničke stanice, a koju je potom na precizniji način ponovio i Aleksandar Vučić. To su podaci prema kojima je rekonstrukcija koštala 65 miliona evra za ceo kompleks u Novom Sadu, od čega je blizu 16 miliona evra dato za samu staničnu zgradu. S druge strane, ono što se vidi u Aneksu 1 jeste da je za staničnu zgradu 2021 ugovorena cena od 3,3 miliona dolara: iz drugih aneksa se vidi da su naknadno dogovoreni radovi vredni gotovo tri miliona dolara. Postoje i predračuni vrednosti radova koje je izradio CIP, gde je 2021. procena bila oko 3,5 miliona evra, te da je u oktobru 2023. CIP procenio vrednost izvedenih radova na oko 4,8 miliona evra. I dalje nema nijednog logičnog objašnjenja za razliku između cene koju su političari saopštili i onoga što se za sada vidi iz dokumentacije. Ono što je u ugovorima najbliže ovoj ceni koju su pominjali bivši ministar i predsednik jeste ukupna vrednost svih arhitektonskih radova na pruzi od Novog Sada do mađarske granice. Znači, ne samo radovi u Novom Sadu, nego i stanice u Subotici, Vrbasu i svim drugim mestima trebalo je da vrede oko 15 miliona evra, koliko je rečeno da je dato samo za staničnu zgradu u Novom Sadu.

Koji bi bio najvažniji deo dokumentacije koji nedostaje jer nije objavljen ili možda čak i ne postoji?

Sa finansijske strane, ključni podaci koji nedostaju, pored ovog što sam već pomenuo, tiču se načina izbora podizvođača. Ovaj posao je ugovoren bez primene Zakona o javnim nabavkama, odnosno međudržavni sporazum između Srbije i Kine poslužio je kao pravni osnov da se posao dodeli direktno konzorcijumu od dve kineske firme. Kada se posao ugovori bez konkurencije, logično se nameće pitanje da li se plaća realna cena Pošto je samim ugovorom predviđeno da će oko polovine posla obaviti domaće firme, onda dolazimo do pitanja podizvođača. Način njihovog izbora nije u potpunosti definisan, ali je ugovorom propisano da je kineski konzorcijum bio dužan da sprovede transparentan postupak, bez diskriminacije. U dokumentaciji nema nijedne reči o tome da lije taj postupak uopšte sproveden i pod kojim uslovima. U poslednjem setu objavljenih informacija n a   sajtu Vlade, Ministarstvo građevine izričito tvrdi da te informacije uopšte ne poseduje što praktično znači da poštovanje ove ugovorne obaveze nije ni proveravano. Ako se na to nadovežu sumnje koje su iznošene u javnosti - da su podizvođači navodno firme koje su na određeni način bliske vlastima, onda tu dolazimo do prve tačke gde bi trebalo ispitivati moguću korupciju u vezi sa rekonstrukcijom.

Radi kog konkretno interesa vlasti u ovom slučaju?

To je sad ono što bi tužilaštvo trebalo da utvrdi pošto su već saopštili da su “zbog interesovanja javnosti” rešili da ispitaju i moguću korupciju, jer je njen motiv obično finansijska korist Inače, ovo nije prvi put da se učešće podizvođača dovodi u vezu sa korupcijom. Tužilaštvo bi danas imalo mnogo bolju startnu poziciju da je ispitalo neke prethodne slučajeve gde su se javljale slične sumnje. U jeku kampanje za decembarske izbore, nekoliko opozicionih poslanikaje pokazalo delove prepiske, kako su rekli, biznismena Papića, koji je sada uhapšen zbog nekih drugih stvari. Tu on tvrdi da je postojao uticaj vlasti na izbor podizvođača za projekat fruškogorskog koridora i da je deo novca koji su tako primili otišao za finansiranje vladajuće stranke. Opozicija je podnela krivičnu prijavu, ali je ishod i dalje nepoznat. Na kraju da naglasim – apsolutno nema nijednog opravdanog razloga zbog kojeg ugovori koje je Vlada Srbije zaključila za izgradnju svih, a ne samo ovog infrastruktumog projekta ne bi bili objavljeni i to odmah. Neće valjda čekati neke nove blokade i proteste ili, daleko bilo, pogibije za tu osnovnu stvar.

Važi li to i za tajnost dokumenata o nabavkama respiratora, maski, vakcina i druge opreme tokom epidemije kovida? Uostalom, zvaničan kraj epidemije proglašen je 14. februara ove godine.

Zakon o javnim nabavkama koji je važio do polovine 2020, kao i sadašnji, ne predviđa mogućnost da se svi podaci o nabavkama proglase za poverljive, osim u oblasti odbrane i bezbednosti Međutim, Vlada je 15. marta 2020. donela zaključak kojim je proglasila sve nabavke koje se tiču suprotstavljanja epidemiji državnom tajnom. Ne samo to, nego je i sam zaključak kojim je proglašena tajnost poverljiv dokument. Zato se ne zna ni šta je Vlada navela kao pravni osnov za proglašenje tajnosti. Nakon toga smo čuli od premijerke da će tajnost biti skinuta kada se pandemija završi. Nemamo informaciju da li je to učinjeno, a na dopis Vladi nismo dobili odgovor.

Ako bi se sva dokumentacija najzad otvorila, u vezi sa raznim slučajevima,da li bi to onda konačno bila borba protiv korupcije?

Nama treba sistem gde bi objavljivanje dokumenata postalo redovna praksa To je tek početak, koji bi verovatno otvorio dodatna opravdana pitanja Ako nakon tog objavljivanja ne uslede ispitivanja svakog iz svog ugla recimo, Državne revizorske institucije iz ugla celishodnosti, tužilaštva iz ugla moguće krivične odgovornosti, opet se problem neće rešiti, samo ćemo zapasti u još dublju apatiju jer znamo i sumnjamo da korupcije ima mnogo a da se tim povodom ništa ne radi. Mi, nažalost, već imamo veliki broj situacija gde dokumenta nisu objavljivali državni organi već novinari istraživači i gde je ta objavljena dokumentacija vrlo jasno ukazivala na korupciju. I ako to povežemo sa tužilaštvom, jasno je da je naš glavni problem to što čak ni one informacije o slučajevima korupcije koji su dospeli u javnost, koji su dobro dokumentovani - nisu ispitani

Kad smo kod tužilaštva, pre dve godine VJT je odbilo krivičnu prijavu protiv Milorada Grčića “za nesavestan rad u službi”, koja obuhvata i njegovo lažno predstavljanje jer je i posle prestanka mandata po sili zakona bez osnova godinama obavljao funkciiju v. d. direktora EPS-a. Danas ga to isto tužilaštvo tereti za zloupotrebe upravo u tom periodu nakon isteka v. d. mandata. Kako da to razumemo?

Mislim da je veoma loše što tužilaštvo nije prihvatilo tu krivičnu prijavu ili što ono samo nije ispitalo takav vid lažnog pređstavljanja ne samo Grčića, nego dve trećine direktora javnih preduzeća u Srbiji koji nisu u zakonitom statusu. Da je to učinjeno, prekinula bi se praksa nezakonitog upravljanja javnim preduzećima, a ujedno bi se sprečile situacije  gde  ti direktori, koje je zbog nerešenog statusa znatno lakše uceniti učestvuju i u nekim slučajevima korupcije. Pošto se sada Grčiću stavljaju na teret neki postupci koji su se dogodili upravo u to doba dok je bio u nelegalnom statusu, deo odgovornosti za te zloupotrebe, ako se dokažu, nosi i Vlada Srbije koja nije učinila ništa da se to nezakonito upravljanje EPS-om okonča.

U okviru već započete akcije protiv korupcije, zanimljivo je što je istog dana nakon nedavnih velikih nereda u Skupštim, predlog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o posebnim postupcima za Ekspo, koji je podnela Vlada Srbije, povučen sa dnevnog reda sednice odbora Skupštine Srbije. Znate li zašto?

To jeste neobično jer je očigledno da se Vladi žurilo da na taj način dodatno skrati rokove za izvođenje radova u vezi sa izložbom Ekspo. Sporno je da se uopšte donose posebni zakoni za bilo koji projekat jer to podriva pravni sistem. Kada god tako nešto čine, Vlada i Skupština treba da imaju jasno objašnjenje zašto pravila koja važe za sve druge situacije ne treba da važe baš za taj konkretan projekat. Takvog logičnog objašnjenja naravno nema, nije ga bilo kada je donošen poseban zakon o Ekspo, niti ga ima sada kada se predlažu njegove dopune.

Najspomije je to što je poseban zakon isključio primenu Zakona o javnim nabavkama, jer to znači da nema pravne zaštite ako je nabavka nameštena. Za nabavke posebnih Ekspo preduzeća primenjuje se procedura iz uredbe koju je donela Vlada. Ta uredba ponavlja mnoge odredbe zakona, ali uz dve značajne modifikacije. Prva je da se oglašavaju samo nabavke vrednije od 12 miliona dinara (po zakonu to je milion dinara, ili tri miliona za radove), a druga bitna razlika je u tome što nema minimalnog roka za dostavljanje ponude. Tako da je već bilo situacija gde je za vrlo vredne nabavke bio ostavljen rok od svega sedam dana, dok po Zakonu o javnim nabavkama ne bi smeo da bude manji od 15 dana Sve ovo za posledicu ima još manju konkurenciju nego kod "redovnih” javnih nabavki i najčešće bude samo jedna prihvatljiva ponuda što je još gore nego što je inače slučaj sa javnim nabavkama, gde je, prema zvaničnim statistikama, prosečan broj ponuda dva i po. Ustavni sud, koji jedini ovo može da reši, i pored toga što je očigledno reč o hitnoj stvari, do danas nije razmotrio inicijativu koju je TS podneo povodom usvajanja posebnog zakona U međuvremenu, Ekspo preduzeća su ugovorila poslove vredne preko 200 miliona evra Na sve to, značajan deo posla vezan za Ekspo je ugovoren bez ikakve konkurencije i postupaka u okviru međunarodnih sporazuma.

Zašto na sve to ne reaguju institucije za borbu protiv korupcije? Imamo li mi potpunu strukturu tih institucija?

Imamo sve ključne institucije. Najčešće do problema dolazi kada su im poverena ovlašćenja, a da nisu u dovoljnoj meri jasno defimsane njihove dužnosti. Zakon im otvara širok spektar onoga što mogu da urade, ali ne i šta moraju. Na primer, učesnici mitinga SNS u maju 2023. dovezeni su u Beograd u oko 3000 autobusa, ali su troškovi i dalje nepoznatL SNS uopšte nije izlistao taj događaj u svom godišnjem finansijskom izveštaja Agencija za sprečavanje korupcije je bila ovlašćena da to ispita odmah, ali nije imala obavezu, već je čekala podnošenje godišnjeg fmansijskog izveštaja Taj izveštaj je podnet u aprilu 2024, a na nalaz Agencije se još čeka. Slično tome, tužilaštvo ne mora da čeka bilo čiju krivičnu prijavu, ono ima mogućnost prema Zakoniku o krivičnom postupku da kada se dokumentuje sumnja u neki slučaj korupdje - da to ispita, a oni se tom mogućnošću uglavnom ne koriste. Recimo, sada su uhapšena braća Stajić zbog sumnje na korupciju u vezi sa legalizacijom objekata, a o tome su novinari pisali pre nekoliko godina i nije poznato da su tada vođeni bilo kakvi postupci.

Sme li se zanemariti i politički pritisak na institucije?

Često se govori o političkom pritisku, ali bojim se da stvari stoje još gore i da u većini situacija ljudi koji rade u institucijama anticipiraju šta je to što smeju da otvore, gde smeju da postupaju a gde ne. Postoje i suprotni primeri - Savet za borbu protiv korupcije koji je Vlada formirala 2001. i koji praktično nema gotovo nikakva ovlašćenja, a ipak je u javnost izneo desetine izveštaja o vrlo značajnim temama za borbu protiv korupcije. Samo, to što su oni utvrdili nisu potom iskoristili ni Vlada ni tužilaštvo kako bi rešili sistemske probleme. Sve i da smatra da Savet u nečemu nije u pravu, osnovni je red da Vlada predoči javnosti argumente za svoje viđenje te teme, a ne da ove izveštaje ignoriše i opstruira rad Saveta na druge načine.

Koje bi, po vašem mišljenju, bile “urgentne”, neophodne promene u zakonskim propisima?

U Zakonu o sprečavanju korupcije potrebno je ograničiti zakonsku mogućnost za vođenje funkcionerske kampanje. I drugo, ograničiti mogućnost rasipanja javnih resursa za potrebe predizborne promocije i onih koji su na vlasti

U pogledu javnih nabavki - da bi se sprečilo zaobilaženje zakona kroz međudržavne sporazume, treba dopuniti Ustav. Ti sporazumi su akti višeg reda od zakona, ali nižeg reda od Ustava, samo što naš ustav trenutno nema odredbe koje bi ograničile samovolju vlasti prilikom njihovog zaključivanja.

Jedna od najbitnijih preporuka GRECO odnosi se i na to da Zakon o lobiranju treba da obuhvati i situacije kada predstavnici vlasti u neformalnim prilikama dolaze u kontakte, bilo sa profesionalnim posrednicima (lobistima), bilo sa osobama koje imaju sopstveni interes da promovišu usvajanje ili ukidanje nekog propisa

Pa i pored svega, da li će Srbija biti mnogo bolje ocenjena u sledećem izveštaju Evropske komisije o borbi protiv korupdje, a s obzirom na sadašnjuakciju?

Evropska komisija ima svoju metodologiju i njima smo već direktno ukazali na to šta sadašnji način praćenja može da prikaže, a šta ne. Smatramo da je vrlo pogrešno da se napredak Srbije u borbi protiv korupcije na visokom nivou meri samo na osnovu statističkih podataka o tome koliko je bilo optužnica Tužilaštva za organizovani kriminal i pratećih presuda. U Srbiji bi učinak na tom polju pre svega trebalo meriti po tome da li je bilo slučajeva gde se sumnja na koruptivno učešće visokih državnih zvaničnika - a da ti slučajevi nisu ispitani.