Ko kontroliše velike projekte dodeljene bez javnog konkursa
Datum kreiranja: petak, 07 februar 2014
I pored najava da će u vezi sa realizacijom projekta Beograd na vodi “sve biti po zakonu” ostaje neodgovoreno pitanje: po kojem zakonu ili zakonima? S obzirom na to da je predsednik Privremenog organa izjavio da ćemo „mi“ (misli se na Republiku Srbiju ili Grad Beograd) „uložiti zemljište, arapski investitori novac, a da će se profit realizovanih investicija deliti u određenom procentu“, jasno je da je pravna priroda ovog posla javno-privatno partnerstvo. S druge strane, predsednik privremenog organa je najavio i da će se konkurs raspisati za izvođača radova, ali ne i za arhitektonsko rešenje "jer je poznato ko će ga raditi". On naglašava da će investitori biti iz UAE. To bi značilo da neće biti ni konkursa za izbor privatnog partnera. Jedino rešenje u kojem bi tako nešto bilo pravno moguće jeste da se na projekat "Beograd na vodi" primeni član 3. Zakona o javnom-privatnom partnerstvu, koji govori o slučajevima kada se taj zakon neće primenjivati - ako je zasnovan na međunarodnom ugovoru koji je zaključila Srbija.
Srbija i UAE sklopili su Sporazumom o saradnji koji je u martu 2013. ratifikovala Skupština Srbije i on predviđa saradnju "u oblasti nekretnina/nepokretne imovine/kapaciteta", što obuhvata "sticanje nepokretne imovine u državnom vlasništvu i/ili zajedničko ulaganje u projekte koji uključuju nepokretnu imovinu u državnom vlasništvu".
Ova vrsta aranžmana bi omogućila da Grad ili Republika uđe u partnerstvo sa investitorom, a da se građanima ne predoči bilo kakva analiza troškova za javne finansije i koristi za javni interes.
Transparentnost Srbija je prilikom rada na Strategiji za borbu protiv korupcije insistirala da ovakve analize postanu obaveza kada država zaključuje poslovne aranžmane bez primene konkurentnih postupaka, a na osnovu međunarodnih sporazuma. Iako je ovo pitanje bilo tretirano u prvom nacrtu Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije, a predstavnici organizacije Transparentnost-Srbija u radnoj grupi su dali i konkretne predloge za njegovu razradu u Akcionom planu, u konačnoj verziji Strategije i Akcionog plana se ovaj problem ignoriše.
Koliko je taj problem veliki rečito govori činjenica da su gotovo svi veliki infrastrukturni projekti proteklih godina finansirani, ili se njihovo finansiranje planira, na osnovu međunarodnih sporazuma, bez transparentnih, konkuretnih postupaka odabira investitora ili kroz nabavke iz kredita kod kojih je isključena primena domaćeg Zakona o javnim nabavkama. Kao jedina garancija da će država i građani imati koristi od projekta i da nije bilo moguće naći boljeg ponuđača ili bolji finansijski aranžman, služe nam izjave političara date za medije. Široka primena direktnih dogovora za velike infrastrukturne projekte obesmišljava primenu antikorupcijskih normi Zakona o javnim nabavkama, Zakona o javno-privatnog partnerstva i drugih propisa, jer se strogoj kontroli podvrgavaju poslovni aranžmani vredni 3000 evra, a kroz direktne dogovore se rešavaju pitanja koja su vredna nekoliko stotina miliona.
Kada poslanici ratifikuju međunarodni sporazum, oni nemaju uvid kakvi će konkretni ugovori biti zaključeni na osnovu sporazuma i u kojoj meri će biti u javnom interesu. Po definiciji, kod ugovora koji se zaključuju na osnovu direktnih sporazuma, rizik od korupcije je uvek veći, kako zbog manje javnosti procesa, tako i zbog odsustva mogućnosti da se kroz međusobnu kontrolu konkurenata za dobijanje posla uoči neka nepravilnost. Međutim, najveći problem leži u tome što poslanici (ako bi i bili spremni da vrše kontrolu nad sporazumom koji treba da ratifikuju) nemaju jasno predočene prednosti i mane takvih sporazuma u odnosu na alternativna rešenja.
Konačno, ako ovaj projekat nije "pokriven" Sporazumom o saradnji između Vlade Srbije i Vlade Ujedinjenih Arapskih Emirata, morao bi da se primenjuje neki od zakona koji propisuje konkurentne postupke. Projekat bi u tom slučaju morao da se realizuje kao javna nabavka, kroz prodaju zemljišta investitorima ili neki oblik javno-privatnog partnerstva. Svaki od navedenih zakona ima svoje procedure a nijedan ne poznaje mogućnost da se sa potencijalnim investitorima vode pregovori pre otvaranja nekog zakonskog postupka.
Najsličnija tome je procedura iz člana 19. Zakona o JPP, koji podrazumeva da “javno telo ima pravo da razmotri i prihvati predlog zainteresovanih lica za realizaciju projekta JPP”, nakon čega se u roku od 90 dana od prijema predloga,“utvrđuje da li je projekat u javnom interesu”. Nakon toga se otvara javni poziv za realizaciju projekta na kome može da učestvuje i inicijator predloga, koji ne bi smeo da bude privilegovan u odnosu na druge firme.
Srbija i UAE sklopili su Sporazumom o saradnji koji je u martu 2013. ratifikovala Skupština Srbije i on predviđa saradnju "u oblasti nekretnina/nepokretne imovine/kapaciteta", što obuhvata "sticanje nepokretne imovine u državnom vlasništvu i/ili zajedničko ulaganje u projekte koji uključuju nepokretnu imovinu u državnom vlasništvu".Ova vrsta aranžmana bi omogućila da Grad ili Republika uđe u partnerstvo sa investitorom, a da se građanima ne predoči bilo kakva analiza troškova za javne finansije i koristi za javni interes.
Transparentnost Srbija je prilikom rada na Strategiji za borbu protiv korupcije insistirala da ovakve analize postanu obaveza kada država zaključuje poslovne aranžmane bez primene konkurentnih postupaka, a na osnovu međunarodnih sporazuma. Iako je ovo pitanje bilo tretirano u prvom nacrtu Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije, a predstavnici organizacije Transparentnost-Srbija u radnoj grupi su dali i konkretne predloge za njegovu razradu u Akcionom planu, u konačnoj verziji Strategije i Akcionog plana se ovaj problem ignoriše.
Koliko je taj problem veliki rečito govori činjenica da su gotovo svi veliki infrastrukturni projekti proteklih godina finansirani, ili se njihovo finansiranje planira, na osnovu međunarodnih sporazuma, bez transparentnih, konkuretnih postupaka odabira investitora ili kroz nabavke iz kredita kod kojih je isključena primena domaćeg Zakona o javnim nabavkama. Kao jedina garancija da će država i građani imati koristi od projekta i da nije bilo moguće naći boljeg ponuđača ili bolji finansijski aranžman, služe nam izjave političara date za medije. Široka primena direktnih dogovora za velike infrastrukturne projekte obesmišljava primenu antikorupcijskih normi Zakona o javnim nabavkama, Zakona o javno-privatnog partnerstva i drugih propisa, jer se strogoj kontroli podvrgavaju poslovni aranžmani vredni 3000 evra, a kroz direktne dogovore se rešavaju pitanja koja su vredna nekoliko stotina miliona.
Kada poslanici ratifikuju međunarodni sporazum, oni nemaju uvid kakvi će konkretni ugovori biti zaključeni na osnovu sporazuma i u kojoj meri će biti u javnom interesu. Po definiciji, kod ugovora koji se zaključuju na osnovu direktnih sporazuma, rizik od korupcije je uvek veći, kako zbog manje javnosti procesa, tako i zbog odsustva mogućnosti da se kroz međusobnu kontrolu konkurenata za dobijanje posla uoči neka nepravilnost. Međutim, najveći problem leži u tome što poslanici (ako bi i bili spremni da vrše kontrolu nad sporazumom koji treba da ratifikuju) nemaju jasno predočene prednosti i mane takvih sporazuma u odnosu na alternativna rešenja.
Konačno, ako ovaj projekat nije "pokriven" Sporazumom o saradnji između Vlade Srbije i Vlade Ujedinjenih Arapskih Emirata, morao bi da se primenjuje neki od zakona koji propisuje konkurentne postupke. Projekat bi u tom slučaju morao da se realizuje kao javna nabavka, kroz prodaju zemljišta investitorima ili neki oblik javno-privatnog partnerstva. Svaki od navedenih zakona ima svoje procedure a nijedan ne poznaje mogućnost da se sa potencijalnim investitorima vode pregovori pre otvaranja nekog zakonskog postupka.
Najsličnija tome je procedura iz člana 19. Zakona o JPP, koji podrazumeva da “javno telo ima pravo da razmotri i prihvati predlog zainteresovanih lica za realizaciju projekta JPP”, nakon čega se u roku od 90 dana od prijema predloga,“utvrđuje da li je projekat u javnom interesu”. Nakon toga se otvara javni poziv za realizaciju projekta na kome može da učestvuje i inicijator predloga, koji ne bi smeo da bude privilegovan u odnosu na druge firme.
