Investitorski urbanizam - sunovrat pravne države
Lepo je što gradske vlasti brinu o investitorima koji žele da grade visoke objekte i "imaju projekte za to". Da li je neki urbanistički plan razuman i ispravan ili ne, može i treba da se razgovara. Tačno je da su urbanistički planovi često namerno pravljeni nerealno, kako bi se stvorio prostor za korupciju kroz odobravanje parcijalnih izmena.
Međutim, taj problem se ne rešava izvrnutom logikom: urbanističko planiranje služi da bi se investitori njemu prilagođavali i gradili u okviru zadatih parametara, a ne obrnuto. U suprotnom, nikakvo planiranje ne bi ni bilo potrebno, već bi svako gradio onoliko koliko želi i može. Izmene urbanističkog plana Beograda radi omogućavanja realizacije mega-projekta "Beograd na vodi", koji niti je izabran na konkursu, niti je prošao prethodne urbanističke provere, tipičan je primer za to.
Kakvo će moralno pravo imati gradske vlasti da nakon usvajanja ovih izmena ne izađu u susret nekom drugom investitoru koji, suprotno planu, želi da dogradi neko potkrovlje ili da da svoj doprinos "menhetnizaciji" naše prestonice podizanjem solitera na mestu neke udžerice? Čime će opravdati trošenje novca poreskih obveznika za organizovanje arhitektonskih konkursa za uređenje znatno manje atraktivnih lokacija u gradu, ako na najvažnijoj takav konkurs ne sprovode jer je reč "o lokaciji od nacionalnog značaja"? Koliko će još novca biti potrošeno za organizovanje javnih uvida urbanističkih planova i komisijsko razmatranje predloga, na kojima će sve što se ne uklapa u unapred donetu odluku biti po automatizmu odbačeno?