Komentar TS na lex specialis o Beogradu na vodi
Lex specials o Beogradu na vodi otvara mogućnost da se bez postupka javnih nabavki sa investitorom potpiše ugovor po kome će izgraditi objekte javne namene i to "prebiti" za troškove uređenja građevinskog zemljišta.
Reč je o radovima vrednosti 33 milijarde dinara (oko 10% vrednosti svih javnih nabavki u Srbiji u 2014), a zanimljiva je podudarnost što je procenjena vrednost doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta gotovo identična – 33,7 milijardi dinara.
Otvaranje mogućnosti da se javne nabavke radova poveravaju unapred određenoj firmi, bez nadmetanja, može rezultirati štetom po javna sredstva. Naime, u odsustvu konkurencije investitor koji izvodi takve radove će imati interes da prikaže što veću cenu radova, kako bi na taj način otplatio što veći deo doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta.
Ovo je jedna od stvari na koje je TS ukazala u komentaru na Predlog zakona o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije i izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta izgradnje „Beograd na vodi“. Komentar sa našim predlozima dostavili smo Ministarstvu finansija, Vladi i svim poslaničkim grupama u Skupštini Srbije.
TS je u komentaru iznela načelan stav da, u skladu sa odredbama Ustava Srbije o jedinstvu pravnog poretka zemlje (član 4. i član 194.) i pravnom prirodom zakona, kao opštih pravnih akata, koji se odnose za neograničeni broj slučajeva u budućnosti, nije ispravan pristup niti dobra praksa, po bilo kojem pitanju i u bilo kojoj oblasti, da se predlažu i usvajaju akti u formi zakona koji će urediti odnose samo u jednoj konkretnoj situaciji.
Zbog tog principijelnog stava smatramo da bi ovaj predlog zakona trebalo povući, i zameniti ga, ukoliko Vlada kao predlagač smatra da je to ispravno, predlogom izmena i dopuna Zakona o eksproprijaciji, Zakona o planiranju i izgradnji i eventualno drugih zakona.
Na primer, ako Vlada smatra da je ustavno i opravdano da se omogući eksproprijacija privatne imovine zarad izgradnje objekata namenjenih daljoj prodaji, onda bi trebalo u zakonskoj normi propisati uslove i kriterijume koji bi važili za neograničeni broj slučajeva a ne samo za jedan.
Ukoliko Vlada ostane pri predlogu posebnog zakona samo za ovaj slučaj, TS je ukazala na nekoliko spornih odredbi zakona, kao i sporne tvrdnje u obrazloženju zakona (o pravilnosti procesa pripreme Prostornog plana područja posebne namene i usklađenosti sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju) te činjenicu da se u obrazloženju navodi da su za sprovođenje ovog zakona potrebna dodatna finansijska sredstva iz budžeta, ali nije navedeno koliko sredstava je potrebno, kao ni to kada i iz kojih izvora će ona biti obezbeđena.
Posebno rizična je, kao što je pomenuto, odredba (član 15, stav 5 i 6) koja se odnosi na javnu nabavka radova bez konkurencije. Propisano je, naime, da „Jedinica lokalne samouprave svojom odlukom može propisati da se radovi na uređivanju građevinskog zemljišta, uključujući izgradnju površina javne namene, kao i izgradnju objekata javne namene u javnoj svojini koje realizuje investitor na osnovu ugovora, priznaju kao izmirenje ukupne obaveze na ime doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta“.
Iz ovoga se može zaključiti da bi ugovorom moglo biti predviđeno da investitor gradi objekte javne namene i da se zatim troškovi izgradnje tih objekata javne namene priznaju kao plaćanje doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta.
Ovo je u suprotnosti sa odredbama sistemskog Zakona o javnim nabavkama, koji je usvojen 2012, sa ciljem smanjivanja javnih rashoda, efikasnijeg korišćenja javnih sredstava i sprečavanja korupcije. Izgradnja objekata javne namene podrazumeva sprovođenje javnih nabavki radova. U tom postupku, koji ne sme biti diskriminatoran, bira se najpovoljnija ponuda. Cena je bitan element ugovora i određuje se unapred. Plaćanje izvedenih radova se vrši iz javnih sredstava, u ugovorenom roku.
Predložena odredba, pak, govori o mogućnosti da se ugovor o poslu koji predstavlja javnu nabavku radova poveri jednom potencijalnom ponuđaču („investitor“), bez nadmetanja, da se cena i vreme plaćanja odredi naknadno, i da se plaćanje izvrši kao kompenzacija – prebijanje međusobnih dugovanja ugovornih strana (što je u Srbiji zabranjeno još prvim Zakonom o javnim nabavkama iz 2002).
Reč je o radovima veoma velike vrednosti. Kako se može videti iz obrazloženja Predloga zakona, procenjeno je da troškovi realizacije javnih površina i javnih objekata i raseljavanja budu oko 33 milijarde dinara. Poređenja radi, ukupna vrednost svih javnih nabavki u Republici Srbiji u prvoj polovini 2014. (dobra, radovi, usluge) bila je 147 milijardi dinara , što bi značilo da planirani javni radovi na ovoj lokaciji čine oko 10% ukupne godišnje vrednosti javnih nabavki u Republici Srbiji. Zanimljiva podudarnost je to što je procenjena vrednost doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta gotovo identična procenjenoj vrednosti javnih radova – 33,7 milijardi dinara.
Otvaranje mogućnosti da se javne nabavke radova poveravaju unapred određenoj firmi, bez nadmetanja, kao očekivanu posledicu će imati ne samo oštećenje legitimnih interesa drugih potencijalnih ponuđača, već i štetu po javna sredstva. Naime, u odsustvu konkurencije investitor koji izvodi takve radove će imati interes da prikaže što veću cenu tih radova, kako bi na taj način otplatio što veći deo doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta. To dalje stvara potrebu za kontrolom prikazanih troškova i otvara mogućnost da dođe do spora između države/grada i investitora, do kojih ne bi došlo da se sprovodi javna nabavka i unapred precizno odredi cena koju će naručilac platiti za radove. U najboljem slučaju cena tih nabavki radova bila bi jednaka onoj do koje bi se došlo kroz nadmetanje (jer bi budući investitor mogao da se nadmeće sa svim drugim potencijalnim izvođačima radova).
Zbog toga je TS predložila da se ove odredbe brišu.
Ceo komentar možete preuzeti OVDE.
