Zašto se ide na izbore?
Svaka odluka o raspisivanju izbora (ili radnja koja joj prethodi, poput ostavke), donosi se zato što je politička računica pokazala da je to isplativo. Tako je bilo u Srbiji od 1990, a nema razloga da i sada bude drugačije. Međutim, kada već postoji, može se pogledati šta sadrži zvanično obrazloženje predloga za raspuštanje Narodne skupštine koji je Vlada podnela predsedniku Republike.
Za početak, u obrazloženju se ni jednom rečju ne pominje Narodna skupština (osim u formi „predlažemo da se raspusti...“), a upravo je raspuštanje Narodne skupštine (u ovom trenutku) trebalo obrazložiti.
U obrazloženju se iznose tvrdnje o uspesima Vlade - da je „u nepune dve godine, uspela je da spreči kolaps javnih finansija“, da „teškim ekonomskim reformama izvede zemlju iz recesije“, kao i činjenica da su otvorena neka poglavlja za pridruživanje EU. Dalje se tvrdi da je Srbija danas i politički i ekonomski stabilna zemlja sa jasnim perspektivama napretka i prosperiteta, da je te rezultate postigla Vlada Srbije i da je to uspela „zahvaljujući poverenju građana i njihovom jedinstvu u podršci ostvarenju proklamovanih ciljeva Vlade“. Dalje se kaže da vlada smatra da je ... „za obezbeđivanje evropskog životnog standarda i utvrđivanje jasnog i nedvosmislenog puta naše zemlje u budućnost potrebna nova snaga ujedinjene Srbije sa jasnim mandatom da se reforme završe i da omoguće našoj državi da bude na ulaznim vratima evropske porodice naroda“.
Ne ulazeći u istinitost iznetih tvrdnji o uspesima, nameće se nekoliko logičnih pitanja. Ako su u sadašnjem sazivu Skupštine i Vlade postignuti uspesi, ako nema naznaka da je u toj saradnji bilo problema, zašto bi se onda naprasno prekinula na pola mandata? Istina, u obrazloženju se govori o tome da je potrebna „nova snaga“ i „ujedinjena Srbija“ da bi se reforme završile. Ako su ovo aluzije, one bi mogle sadržati sumnju da će aktuelni poslanici vladajuće većine pratiti u svemu „reformski kurs“, a verovatno se ne odnose na nezadovoljstvo postojećim stanjem „jedinstva“ u parlamentu, jer je teško očekivati da bi demokratski izbori u bilo kojoj zemlji mogli rezultirati većom podrškom Vladi nego što je trenutna u Srbiji.
Dakle, ostaje kao mogući argument nešto što u ovom obraćanju predsedniku Republike nije eksplicitno rečeno – traži se na izborima većina za period 2016-2020. Pošto većina za podršku aktuelnoj politici sada postoji, a izbori bi trebalo da budu održani 2018, implicitno se kaže da na izborima 2018. proevropska politika ne bi dobila većinsku podršku birača. Pretpostavljeno raspoloženje birača za dve godine svakako nije razlog da se raspušta sadašnji saziv Narodne skupštine. Dalje, ako bi na samo dve godine pre željenog dana pridruživanja proevropska politika imala manje od polovine podrške građana, svakako da nije logično tražiti utemeljenje pristupanju u volji građana koja će biti iskazana u aprilu 2016. Na kraju, valja još jednom podsetiti ono što ova analiza i pokazuje – da se odluka o raspisivanju izbora donosi zbog proračuna da je to korisno za one političke subjekte koji odluku donose. Ako pored toga postoje i neki razlozi koji bi se mogli podvesti pod „opštu korist“, tim bolje. Ako ne, obrazloženje će ostati zapamćemo u istoriji kao manje ili više uspešno zadovoljena forma.
