Kakav tender i zašto tender za „Kulu Beograd“
Predsednik Vlade (uskoro i države), najavio je a pres-služba Vlade kao najnormalniju vest objavila je da će tokom maja biti održana tender za izgradnju „novog simbola glavnog grada – Kule Beograd“ i da će izgradnja početi u oktobru. Kada bi bila reč o državnoj investiciji tender bi bio obavezan i sprovodio bi se po pravilima Zakona o javnim nabavkama. Neinformisani čitalac bi pomislio da je to i ovde slučaj, ali nije. Radove na području „Beograda na vodi“ sprovodi istoimeno preduzeće, u kojem je država Srbija, nakon ulaganja oslobođenog zemljišta, vrednih objekata i svakovrsnog povlašćivanja (ubranizam, eksproprijacija, direktno angažovanje najviših predstvnika vlasti) dobila blizu trećine udela (tačnije, 32%), dok je ostatak pripao partneru „Eagle Heals“, na osnovu uloga od 150 miliona dolara i još tolikog zajma.
Na osnovu člana 2. Zakona o javnim nabavkama i neka privredna društva imaju obavezu sprovođenja tendera. Međutim, naručiocima se smatra samo preduzeće koje je „osnovano u cilju zadovoljavanja potreba u opštem interesu, koje nemaju industrijski ili trgovinski karakter“, što bi bilo veoma upitno za preduzeće „Beograd na vodi“, jer je svrha njegovog poslovanja sticanje dobiti. Pored toga, za primenu Zakona o javnim nabavkama bi bilo neophodno da je ispunjen jedan od tri uslova – da se preduzeće finansira natpolovično javnim sredstvima, da neki naručilac (npr.neko ministarstvo) vrši nadzor nad njegovim radom ili da neki naručilac imenuje više od polovine članova organa nadzora ili organa upravljanja. Ni jedan od tih uslova nije ispunjen u slučaju preduzeća „Beograd na vodi“. Usled svega toga, „tender za kulu Beograd“, ako ga zaista bude bilo, sigurno neće biti tender koji se u svemu sprovodi na osnovu Zakona o javnim nabavkama, na koji bi mogao da se uloži zahtev za zaštitu prava, čija bi dokumentacija morala da bude svima dostupna i za koji bi važila stroga antikorupcijska pravila iz tog zakona.
Naravno, ne postoji prepreka a može biti i korisno da „BG na vodi“, kao što to može da učini bilo koja privatna firma, oglasi nabavku radova i kroz nadmetanje dođe do najpovoljnijeg izvođača. Štaviše, predstavnici države Srbije u preduzeću „Beograd na vodi“ bi trebalo da makar naknadno insistiraju na obavezi pravila nadmetanja i javnosti podataka o troškovima po načelima domaćeg zakona, kad su već propustili da tako nešto izričito ugovore. Naime, eventualna korist za Srbiju od ovog posla sada zavisi najviše od dva činioca – po kojoj ceni će i koliko brzo biti prodato ono što se izgradi u „BG na vodi“ i koliki će biti prikazani troškovi poslovanja zajedničkog preduzeća – ne samo za izgradnju objekata, već i za reklamiranje, plate menadžmenta, putne i bilo koje druge troškove koji se odbijaju pre iskazivanja dobiti.
Najzad, neizostavno se nameće i jedno logično pitanje – ako Vlada Srbije i njen predsednik misle da je dobro da se raspisuje tender za izvođača radova na jednom objektu u okviru projekta „Beograda na vodi“, zbog čega su smatrali da ne treba raspisati konkurs za najbolje urbanističko rešenje niti tender na kojem bi se došlo do najpovoljnijeg ponuđača za realizaciju kompletnog projekta?
Tekst je objavljen na sajtu Peščanika.
