Lažni eksploziv, nesuđeni koncesionari i skriveni podaci
U vezi sa koncesijom za aerodrom može se mnogo toga čuti i pročitati, jedino nema onoga od čega se moralo početi – analize koja bi pokazala da je za dalji razvoj aerodroma javno – privatno partnerstvo bolje rešenje od finansiranja iz sopstvenih izvora ili kredita i zašto je odabran upravo ovaj oblik koncesije. Podsećamo da smo ove ključne podatke tražili od više državnih organa, ali da ih još nismo dobili.
Posle mnogih najava zvaničnika o velikoj zainteresovanosti potencijalnih partnera, priča o uspesima i potencijalima ovog javnog preduzeća i obaveštenja o odlaganju odluke o izboru koncesionara, sada se pojavila jedna veoma čudna priča u medijima. Prema tekstu iz „Blica“, „prljave igre potencijalnih koncesionara zainteresovanih za Aerodrom "Nikola Tesla" mogle bi da budu razlog incidenta u kojem su dvojica Indijaca krajem novembra pokušala da unesu lažni eksploziv u Srbiju“. Prema scenariju koji obrazlaže ovaj list, odnosno neimenovani sagovornik, „Imali smo informaciju da će se jedna indijska kompanija pojaviti među ponuđačima za koncesiju. Pretpostavljamo da su oni pokušali da lažni paket nalik eksplozivu prenesu preko dva kontinenta i unesu u Beograd. Time bi postigli da kažu kako je bezbednost na niskom nivou i kako svašta može da prođe naše aerodromsko obezbeđenje i, naravno, na konto toga bi pokušali da spuste cenu.“
Ove veoma ozbiljne optužbe protiv indijske kompanije koju verovatno nije teško identifikovati, ostale su za sada bez reakcije državnih organa. A takve reakcije bi moralo da bude, makar u vidu molbe da se ne iznose neproverene tvrdnje dok se ne utvrdi da li su optužbe osnovane, kako ne bi bio ugrožen postupak nadmetanja i kako bi se jasno stavilo do znanja koncesionarima koji su se javili ili to nameravaju da učine da mogu da računaju na ravnopravnan tretman.
Teza koja se iznosi u novinskom tekstu inače nije naročito uverljiva. Naime, s obzirom na to da će budući koncesionar upravljati beogradskim aerodromom onako kako on smatra da treba da se čini, eventualni propusti u sadašnjem sistemu obezbeđenja ovog objekta nisu nešto što bi moglo da „obori cenu“, jer nije relevantno. Dalje, „obaranje cene“ u korist samo jednog od ponuđača može da ima efekta jedino kada nema konkurencije, već država mora da pregovara samo sa jednom firmom ili sa povezanom grupom firmi.
