Sastanci u Vladi - kako se zakazuju i ko za njih zna
Datum kreiranja: ponedeljak, 19 februar 2018
Želeći da demantuje tvrdnje iz jednog novinarskog teksta o sadržaju razgovora koji je vodila, premijerka je iznela nekoliko zanimljivih informacija koje su bile prethodno nepoznate.Tako smo saznali da je sastanak o kome je reč u tekstu "održan u sredu, 7. februara u 13 časova u sali za sastanke u zgradi Vlade Srbije u Beogradu u Nemanjinoj 11, u kojoj predsednica Vlade redovno održava službene sastanke, a svi učesnici su, prema protokolu koji nalaže ulazak u svaku zgradu vlade bilo gde na svetu, morali da se prijave na prijavnici i ostave svoje podatke".
Takođe, "molbu za sastanak uputio je investitor, KKR grupe, preko kancelarije premijerke, a sastanak je prihvaćen zvanično i kao takav bio je upisan u premijerkin dnevni kalendar aktivnosti kome značajan broj ljudi ima pristup". U saopštenju kabineta "se podseća da je KKR značajan investitor koji zapošljava oko 2.000 ljudi u Srbiji i da je tema sastanka bila investicija kompanije i zainteresovanost da proširi svoje poslovanje u Srbiji. Kompaniju KKR su prestavljale četiri osobe".
Šta je takođe vidljivo iz ovog saopštenja? Prvo, da građani u stvari ne znaju sa kime se sve sastaje, i s kojim razlogom, premijerka (kao ni ministri, predsednik i mnogi drugi funkcioneri). O svojim susretima funkcioneri izdaju saopštenja, ali nema obaveze da to čine u svakom slučaju. Za ovaj susret se ne bi znalo da nije bilo novinskog teksta na koji je predsednica Vlade reagovala.
Drugo, saznanje jeste da možda postoje neki kriterijumi za to sa kime će se državni funkcioneri sastati, ali da oni nisu objavljeni, a verovatno ni formulisani u nekom dokumentu. Naime, iz ovog saopštenja se može zaključiti da će se vrh izvršne vlasti u Srbiji odazvati na molbu za sastanak koju uputi investitor koji zapošljava 2000 ljudi, ali ne i da li bi na isti način izašli u susret nekom poslodavcu koji zapošljava 1500, 700 ili samo 200.
Treće, uz dužno poštovanje prema željama investitora i dobroj volji premijerke za sastanak, nameće se pitanje zbog čega bi se investitor, pogotovo onaj koji već posluje u Srbiji pa mu nadležnosti pojedinih organa nisu nepoznate, sastajao sa premijerkom, umesto da svoje namere jednostavno realizuje kroz posebne institucije zadužene da pružaju pomoć investitorima i kroz procedure za koje često čujemo kako su dovele do velikog napretka na "doing business" listi.
