Da li političke stranke moraju da odgovaraju na zahteve za pristup informacijama
Zakon o slobodnom pristupu informacijama propisuje da se organima vlasti smatra i svako pravno lice koje je u godini na koju se odnose tražene informacije “ostvarilo više od 50% prihoda od jednog ili više organa vlasti” poput budžeta Republike, pokrajine, grada, opštine, sredstava preduzeća u državnom vlasništvu i javnih ustanova, osim “crkve i verske zajednice”. Kod ovih pravnih lica pravo na pristup informacijama je ograničeno samo na one aktivnosti “koje se finansiraju tim prihodima”.
Ta norma, između ostalog, omogućava da se informacije traže od sportskih društava koja su dobila potporu iz budžeta za svoj rad, od udruženja ili osnivača medija koji su na konkursima dobili sredstva za finansiranje programa od javnog interesa, ali samo u odnosu na ono što je vezano za raspolaganje javnim sredstvima, a ne i na aktivnosti koje su sprovođene npr. zahvaljujući podršci donatora iz privatnog sektora ili od zarade ostvarene na tržištu: prodaja ulaznica, prihodi od reklama, programi koje finansiraju donatorske fondacije i slično.
Može se reći da je ovakav pristup zakonodavca logičan, jer se omogućava praćenje tokova javnog novca, ali logika nije izvedena do kraja. Tako, građani nemaju mogućnost da na ovaj način traže informacije o tome šta je urađeno od novca poreskih obveznika, ako je udeo budžetskog finansiranja kod konkretnog pravnog lica bio manji od 50% njihovih ukupnih prihoda.
S druge strane, zakonska norma može da predstavlja suvišan teret za “ne-državna” pravna lica. Oni opravdano mogu da postave pitanje zbog čega bi i sami morali da postupaju po zahtevima za pristup informacijama ako su već dostavili celovite izveštaje o tome svima koji su im to tražili (npr. opštini koja im je sufinansirala projekat).
U nekim nacrtima izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama koji su diskutovani prethodnih godina bilo je predviđeno izričito isključenje političkih stranaka, na sličan način kao i verskih zajednica, uz navođenje da se kontrola njihovog finansiranja odvija u posebnom postupku. Naime, sve registrovane političke stranke su obavezne, na osnovu Zakona o finansiranju političkih aktivnosti da dostavljaju svoje godišnje finansijske izveštaje Agenciji za sprečavanje korupcije. Od ove promene se odustalo, i političke stranke su ostale obveznici.
Da bi se uopšte ustanovilo da li neko pravno lice ima obaveze po ovom Zakonu, mora se prvo utvrditi da li je u nekoj godini ono bilo većinski finansirano iz budžeta. Poslednji pregled takvih podataka postoji za 2019. godinu.
Na osnovu podataka iz izveštaja koje je Agenciji dostavilo 68 političkih stranaka i 43 grupa građana koje imaju odbornike u skupštinama, u ovoj neizbornoj godini su politički subjekti prihodovali ukupno nešto više od 1,7 milijarde dinara, to jest, oko 14,7 miliona evra. Budžet Srbije, APV, gradova i opština činio je čak 70% njihovih prijavljenih prihoda!
To, međutim, ne znači da su baš sve političke stranke bile obveznici Zakona o slobodnom pristupu informacijama za 2019. godinu. Tokom te godine je prijavljeno učešće prihoda iz budžeta kod SNS bilo oko 72 odsto, a kod njihovih koalicionih partnera iz SPS svega jedna trećina, pa stoga SPS ne bi bila obavezna da daje bilo kakve odgovore po primljenim zahtevima.
Prema podacima koje je objavila Agencija, gotovo stopostotno finansiranje iz budžeta u 2019. godini imale su i neke tadašnje opozicione parlamentarne stranke, SRS, DS, Dveri.
U kontekstu finansiranja stranaka, a imajući u vidu predstojeće parlamentarne, predsedničke i beogradske izbore, valja podsetiti da za finansiranje izborne kampanje učesnici dobijaju dodatnu “finansijsku injekciju” iz budžeta, koja je naročito snažna kada se istovremeno održava više republičkih izbora.
Kao što se može videti iz podataka koje je objavila Transparentnost Srbija, za ovogodišnje aprilske izbore, odnosno kampanju koja će trajati oko mesec i po, predlagači kandidata i podnosioci lista će dobiti iz budžeta ukupno oko 15,7 miliona evra, to jest više nego što sve stranke u Srbiji utroše tokom cele jedne godine kada izbora nema.
Kako su ovi troškovi rasli i opadali u poslednjih 18 godina, kao posledica promene u zakonskim pravilima i promenama visine budžeta, može se videti iz sledećeg grafikona:
Nesumnjivo je reč o veoma značajnim budžetskim sredstvima za koje građani imaju pravo da znaju na koji način su utrošena.
S druge strane, praksa treba da pokaže u kojoj meri je neophodno da se građani obraćaju političkim strankama da bi došli do tih podataka, a šta će moći da saznaju na lakši način – uvidom u baze podataka iz izveštaja koji se objavljuju na sajtu Agencije.
Ukoliko građani budu upućivali zahteve i tražili dodatne informacije, jedno od praktičnih pravnih pitanja na koja bi praksa stranaka i Poverenika trebalo da pruži odgovor jeste kako će se utvrđivati da li je neka aktivnost bila finansirana budžetskim ili drugim sredstvima, pošto se o tome ne vode posebne evidencije.
Nemanja Nenadić (tekst je objavljen na sajtu Koalicije za slobodan pristup informacijama)
