Uslovi izbora, predsednik u kampanji, mediji – šta nije pomenuto
Komentarišući odluku nekoliko opozicionih stranaka o bojkotu izbora predsednica Vlade Srbije, Ana Brnabić je pored teza koje se legitimno koriste u političkoj borbi između vlasti i opozicije iznela i nekoliko teza ili propustila da ukaže na nekoliko činjenica koje zaslužuju komentar sa stanovišta vladavine prava i demokratije u Srbiji.
Tako se, u vezi sa realizacijom preporuka ODIHR navodi da Vlada radi sa ovim ekspertskim telom OEBS-a još od 2016. na unapređenju izbornih uslova i atmosfere u kojima se izbori sprovode. U tom smislu se navodi da je Vlada poslala na komentare Zakon o centralnom registru stanovništva, pominju obuke koje sprovodi RIK i navodi da je ažuriran birački spisak. Međutim, u odgovoru se ne pominje da je ODIHR isto tako tražio da se poboljšaju pravila o finansiranju izborne kampanje i razdvajanju javne od partijske funkcije. Dok u vezi sa izmenama propisa o finansiranju kampanje nije ništa rađeno poslednjih pet godina, ne samo na osnovu preporuka ODIHR, već ni na osnovu planskih dokumenata koje je Vlada usvojila 2013 i 2016, prilika da se poboljšaju pravila o razdvajanju funkcija je propuštena maja ove godine kada je usvajan Zakon o sprečavanju korupcije, na kojem se radi još od 2015.
Komentarišući jedan od zahteva opozicije - da predsednik Aleksandar Vučić na njima ne učestvuje – ona s pravom spočitava onim strankama koje su nekada vršile vlast da nisu primenjivale isti princip u doba kada je predsednik države dolazio iz njihovih redova. Međutim, argument gubi na snazi kada se uzme u obzir da je SNS dobio priliku da vrši vlast 2012, između ostalog, zahvaljujući obećanju da će promeniti tu praksu. Rezultati monitoringa funkcionerske kampanje koji je Transparentnost Srbija sprovodila u kontinuitetu pokazuju da se Tomislav Nikolić uglavnom uzdržavao od aktivnosti kojima bi sa predsedničke funkcije dao podršku partiji na čiji je predlog izabran, što je bio redak primer dobre prakse proteklih godina.
U postojećem pravnom okviru je, i nakon Nikolićevog presedana, dopušteno da predsednik države obavlja stranačku funkciju. Bez obzira na to, zakoni ni sada ne dopuštaju da se predsednička ili bilo koja druga javna funkcija koristi za promociju političkog subjekta. Tako, nema pravnih prepreka da Aleksandar Vučić u kampanji govori na stranačkim mitinzima ili da bude nosilac liste na izborima na kojima nije kandidat, ali nema ni valjanog razloga za to da kroz promotivne aktivnosti državnog funkcionera, koje ne predstavljaju vršenje predsedničkih obaveza, znatno uvećava medijsko prisustvo u predizbornom periodu. Primera radi, predsednik države će svakako i u doba kampanje primati strane ambasadore, učestvovati na međunarodnim skupovima i deliti odlikovanja povodom državnog praznika, ali nema zakonske obaveze na osnovu koje bi upravo on posećivao domove zdravlja, gradilišta, poljoprivredna imanja ili otvarao fabrike.
U vezi sa situacijom u medijima, i u ovom intervjuju je pomenut znemeniti izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije iz 2011, koji je opisao nekoliko načina ostvarivanja političkog uticaja na medije. Međutim, isti taj Savet je krajem 2015. objavio na sličnu temu „Izveštaj o mogućem uticaju institucija javnog sektora na medije kroz plaćanje usluga oglašavanja i marketinga“ , a i iz nacrta nove Medijske strategije se vidi da kanali uticaja i dalje postoje. Rešavanje pitanja državnog oglašavanja je samo jedno od mnogih pitanja u vezi medija i izbora koje bi trebalo da se reši.
U vezi sa poboljšanjem rada Skupštine, gde je vladajuća većina zaista prestala da primenjuje mere za gušenje debate podnošenjem besmislenih amandmana i najavila dupliranje vremena za diskusiju o budžetu, tek ostaje da se pokaže, u kojoj će se meri održati kada opozicija bude ponovo učestvovala u punom sastavu u radu parlamenta i kada dođe na dnevni red budžetska rasprava. Da bi takva rasprava imala punog smisla, Vlada bi konačno trebalo da počne da podnosi a Skupština da raspravlja i završne račune budžeta iz ranijih godina. Odustvo takvih dokumenata i dalje značajno obara rang Srbije na međunarodnom Indeksu otvorenosti budžeta.
