Kako i zašto još 1,5 milion evra za vaučere

Grad Beograd je izmenio ugovor sa firmom Sport Vision o vaučerima za nabavku opreme, 6.1.2023, dvadeset dana nakon što je taj ugovor zaključen. Vrednost ugovora je povećana za tačno 10%, odnosno za 178,5 miliona dinara. Na to je prvi skrenuo pažnju Radmilo Marković. Vest se za sada može pročitati samo na Portalu javnih nabavki, dok na sajtu Grada nije objavljena, iako se ova akcija promoviše.

Uopšte uzev, razlozi za povećanje vrednosti ugovora nakon zaključenja mogu biti razni. Kada se javna nabavka namesti za određenu firmu, izmenom ugovora se povećava kolač koji će biti podeljen. Potreba za izmenom ugovora može lako da nastane bez bilo čije krivice ili loše namere, na primer, kada se ispostavi da su neophodni dodatni radovi, kada značajno poraste cena sirovina i slično. Treća vrsta razloga tiče se lošeg planiranja samog naručioca, što ne mora nužno da bude stvar loše namere, ali svakako jeste odraz neozbiljnosti upravljanja javnim sredstvima.

Šta je od toga ovde slučaj? Kao što sam već objasnio, davanje pomoći građanima za kupovinu odeće, obuće, sportske opreme i igračaka nije ni trebalo da se vrši kroz javnu nabavku, jer je priroda davanja sasvim drugačija. Zbog toga ovde u startu otpadaju mnogi razlozi koji su primenjivi kod „pravih“ javnih nabavki. Sve i da je, primera radi, iz nekog razloga preko noći skočila cena pamuka, kože, gume i ostalih sirovina od kojih se prave odeća i obuća, to ne bi bio relevantan razlog za izmenu ugovora. Naime, predmet „javne nabavke“ su bili vaučeri za kupovinu u određenim prodavnicama u vrednosti od 6000 dinara, a ne tačno određena roba iz trgovinskog lanca Sport Vision i njenih partnerskih firmi.

Ostaje, dakle, da se vidi da li je reč o nameri da se bez valjanog utemeljenja dodeli novac odabranoj firmi ili o lošem planiranju. Krenimo zato od manje loše varijante.

Kako je procenjen broj korisnika?

Gradska vlast se obavezala da pomoć dodeli: 1) deci koja ne idu u vrtiće i škole, a barem jedan roditelj im ima prebivalište u Beogradu; 2) deci koja u Beogradu idu u vrtiće, osnovne i srednje škole; 3) zaposlenima i radno angažovanima u vrtićima i školama u Beogradu. Kroz javnu nabavku je planirano da vaučera bude ukupno 350 hiljada, što očigledno znači da broj korisnika nije bio precizno izračunat prilikom planiranja nabavke.

Vlastima je mogao i morao da bude poznat broj dece koja su upisana u vrtiće, koja pohađaju škole, kao i broj zaposlenih i radno angažovanih lica u obrazovnim ustanovama, uz ostavljanje prostora za eventualne manje korekcije do kojih dođe u periodu od 13.10.2022, kada je raspisan javni poziv, do 26.12.2022, što je bio rok za dostavljanje vaučera. S druge strane, verovatno im nije bio poznat tačan broj dece koja nisu upisana u vrtiće, a čiji najmanje jedan od roditelja ima prebivalište u glavnom gradu. Te podatke (precizne, ili makar procenu) su verovatno mogli da dobiju Republičkog zavoda za statistiku, koji nikako da objavi kompletne rezultate nedavno sprovedenog popisa stanovništva.  

Problem je u tome što mi ne znamo kako je Grad Beograd uopšte došao do prvobitno procenjenog broja potrebnih vaučera (350.000). Podatak o tome nije bio dostupan odbornicima Skupštine Grada Beograda koji su krajem septembra izglasali odluku o dodeli ove pomoći (ovde mi morate verovati na reč, zato što obrazloženje Odluke nije objavljeno, ali je autor ovog teksta imao priliku da ga pročita ljubaznošću jednog od odbornika), a potom i rebalans budžeta za 2022. U samoj Odluci se predviđa da će Sekretarijat za obrazovanje i dečiju zaštitu „pre i nakon realizovanja kupovine podatke o deci i zaposlenima“ (koji imaju pravo na vaučere) dostaviti Sekretarijatu za socijalnu zaštitu. Međutim, o metodu utvrđivanja broja korisnika i kategorijama kojima pripadaju ništa se ne navodi ni u Odluci, ni u potom objavljenoj dokumentaciji o javnoj nabavci.

Već pomenuti Zavod za statistiku ipak može da posluži kao okvirni izvor informacija i nama ostalima. Prema stanju iz 2021, na teritoriji Beograda je bio 62.501 srednjoškolac, 130.448 učenika osnovnih škola i 71.446 dece u predškolskim ustanovama. Zaposlenih je bilo 11.568 u predškolskim ustanovama i 16.464 u osnovnim i srednjim školama. To ukupno daje 292.427, ali do punog broja korisnika nedostaju deca koja nisu upisana u vrtiće. Na drugom mestu Zavod za statistiku navodi da je u Beogradu 2021. bilo 124.060 dece do navršenih sedam godina, a osoba između 0 i 19 godina (što obuhvata i one koji ne pohađaju srednju školu) 338.240.

Kombinovanjem ovih javno dostupnih podataka, broj potencijalnih korisnika beogradskih vaučera (prema stanju od pre godinu dana) se mogao proceniti na 345.041 (đaci, deca ispod sedam godina i svi zaposleni u školama i predškolskim ustanovama). Može se pretpostaviti da broj potencijalnih korisnika nije bio značajno veći ni 2022, opet na osnovu trendova iz prethodnih objava Zavoda za statistiku (npr. ukupan broj đaka u Beogradu se u 2021, neznatno smanjio u odnosu na 2020). Sve u svemu, ako je gradska uprava koristila podatke RZS i „za svaki slučaj“ naručila pet hiljada vaučera viška, to bi se samo delimično  opravdati. Gradske vlasti su nesumnjivo imale na raspolaganju ažurnije podatke iz sopstvenih evidencija (za 2022), a ničim se ne može opravdati to što proračun nisu obrazložili.

„Obrazloženje“ za povećanje od 10%

I tu dolazimo do izmene ugovora o javnoj nabavci. Obrazloženje je neveliko, pa ga prenosim u celini, a pokušaj tumačenja sledi: „Tokom realizacije ugovorenih poslova, od strane Sekretarijata za obrazovanje i dečiju zaštitu, kom su Odlukom o dodeli vaučera broj 5-577/22-S od 28. septembra 2022. godine, povereni poslovi za organizaciono-tehničku podršku prilikom realizacije ugovorenih poslova, kao i Šefa kabineta gradonačelnika grada Beograda, dostavljen je zahtev sa mišljenjem o neophodnosti obezbeđenja dodatnih količina poklon vaučera u iznosu od 10% od ugovorenog, a na osnovu informacija o stanju prikupljenih na distributivnim punktovima jedinica lokalne samouprave, koje nisu i nisu mogle biti poznate naručiocu u momentu pokretanja postupka, kao i produženje roka važnosti vaučera u trajanju od dodatnih 30 kalendarskih dana u odnosu na prvobitno ugovoren, radi stvaranja jednakih uslova za sve potencijalne korisnike, kao i potrebu da budu obuhvaćene sve kategorije koje prvobitno nisu bile prepoznate kao potencijalni korisnici, a koji ispunjavaju uslove definisane odlukom o poklon vaučerima, tako da predloženi rok za realizaciju/utrošak vaučera glasi 01.03.2023. godine.“

„Objašnjeno“ je da postoji mišljenje i zahtev Sekretarijata za obrazovanje i dečiju zaštitu (nabavku inače sprovodi Sekretarijat za socijalnu zaštitu) i po imenu nepoznatog šefa Kabineta gradonačelnika (koji u ovoj stvari nije nadležan da daje mišljenje ili da nešto zahteva, niti mu gramatički pripada veliko početno slovo funkcije) o tome da je neophodno obezbediti dodatne vaučere i to tačno 10% više u odnosu na prvobitnu količinu. To je pak ustanovljeno na osnovu informacija koje su prikupljene na distributivnim punktovima u gradskim opštinama.

Može se pretpostaviti da su na te punktove dolazili neki roditelji kojima gradska odluka daje pravo na vaučere, a da ih gradske vlasti nisu imale u vidu kada su računali broj korisnika. Ako je to istina, to dalje znači da su gradske vlasti imale proračun broja korisnika, i to u okviru svake od gradskih opština, a tu informaciju, kao što je već ukazano, nisu objavili. To takođe znači da su na osnovu kontakta sa zainteresovanim sugrađanima mogli da imaju precizno utvrđen broj osoba koje imaju pravo na vaučere, a koje nisu bile na prvobitnim spiskovima. Dakle, gradske vlasti su mogle legitimno da utvrde da je njihova procena broja osoba sa pravom na vaučere bila neprecizna i da izmenom ugovora naruče tačan broj vaučera koji im nedostaju. Umesto toga, oni su naručili „10% više“, bez ikakvog obrazloženja zašto baš toliko.

Ko bi mogli da budu „novi“ korisnici?

Kada se imaju u vidu statistički podaci RZS, identifikacija 35.000 novih korisnika vaučera se očigledno ne može objasniti dramatičnim uvećanjem broja dece koja su rođena ili doseljena u Beograd tokom 2022. Postoje dve druge mogućnosti. Prva je da u stvari i nije reč o deci koja žive u Beogradu, već o slučajevima gde samo jedan od roditelja ima prijavljeno prebivalište u glavnom gradu. Takve situacije mogu biti potpuno legitimne i plod životnih okolnosti (na primer, kada se jedan roditelj nakon razvoda preseli iz drugog mesta u Beograd, ili kada roditelji nisu ni živeli zajedno). Međutim, postoji i druga mogućnost, da je reč o osobama koje su fiktivno prijavljene u Beogradu iako stvarno žive u nekom drugom mestu u Srbiji ili čak u drugoj državi, na primer, radi učešća na beogradskim izborima.

Drugi mogući izvor dodatnih korisnika vaučera ne odnosi se na maloletnike, već na odrasle koji rade u predškolskim i školskim ustanovama. Gradska odluka, pored zaposlenih, daje pravo na vaučere i drugim radno angažovanim licima (privremeni i povremeni poslovi, dodatni rad, ugovor o delu, stručno osposobljavanje). Oni možda nisu obuhvaćeni statistikama RZS, prema kojima u predškolskom, osnovnom i srednjem obrazovanju u Beogradu radi 28 hiljada ljudi. Ipak, teško je poverovati da je na osnovu ugovora o delu i privremenih poslova u obrazovnim institucijama angažovano još toliko osoba.

Dve vrste mogućih zloupotreba

Dok je loše planiranje manje – više očigledno, ostaje da vidimo da li postoje i kakve su mogućnosti zloupotrebe. Moguće je, ali ne naročito verovatno, da je nekoliko desetina hiljada ljudi pohrlilo da prijavi prebivalište u Beogradu upravo radi sticanja prava na ove vaučere. Ukoliko ima takvih dosetljivih pojedinaca, njima se nema šta zameriti sa moralne strane, pogotovo kada se ima u vidu da je veoma upitna tvrdnja da Grad Beograd ovu akciju finansira (dok druge opštine to ne čine) viškom sopstvenih sredstava. Stvar postaje sporna ako je reč o organizovanoj akciji, na primer, prijavljivanja stranačkih pristalica.

Drugi vid zloupotrebe bi bilo veštačko uvećanje broja korisnika, kako bi se izvukao dodatni novac iz gradske kase, zarad ličnog interesa ili interesa kompanije kod koje će se vaučeri utrošiti. To je naravno zabranjeno i kažnjivo, ali je velika nepoznanica da li postoje i koliko su snažni mehanizmi zaštite od prevare i korupcije. Transparentnost, kao najbolja prepreka takvim prevarama trenutno ne postoji – gradske vlasti nisu saopštile ni jednu informaciju o broju korisnika iz pojedinih kategorija pre raspisivanja javne nabavke, kao ni u momentu kada je ugovor izmenjen. Štaviše, oni nemaju propisanu obavezu da te podatke saopšte ni nakon što se podela vaučera okonča. Zbog toga se može očekivati da će na kraju biti poznato koliko je novca iz budžeta Grada utrošeno (koliko je vaučera iskorišćeno), ali je potpuno neizvesno da li će se ikada znati koliko je bilo osoba koje su imale pravo na vaučere i koliko je maksimalno smelo da se potroši za ovu namenu. 

Veoma sumnjiva zakonitost izmena ugovora

Na kraju, a ništa manje važno, treba razmotriti da li je ova izmena ugovora uopšte bila dopuštena, bez obzira na to šta joj je bio javni, a šta skriveni razlog. Zakon o javnim nabavkama (član 160) dopušta mogućnost da se poveća obim nabavke (što se ovde dogodilo), ali samo ako je uvećanje manje od 10% i ujedno manje od 15 miliona dinara. U ovom slučaju je uvećanje tačno 10% i čak 12 puta veće od limita.

Međutim, u situacijama kada potreba za izmenom nastaje zbog „okolnosti koje savestan naručilac nije mogao da predvidi“, vrednost ugovora može da se uveća i do 50% (što bi značilo da smo za sada još i dobro prošli). Beogradska uprava se pozvala na tu odredbu zakona (član 158, st. 1). Iz prethodno izloženog se može videti da oni nisu pružili ni jedan uverljiv razlog za to da su nastale „nepredviđene okolnosti“, a pogotovo ne da su savesno postupali i da nisu mogli da predvide njihovo nastupanje. Tek kada bi se znalo na koji način je procenjen broj korisnika i u kojim grupama je došlo do „viška prijavljenih“, moglo bi se suditi o tome da li je ova informacija gradskim vlastima bila poznata i da li je mogla da im bude poznata ranije. Sve dok to ne objasne, sumnje u ispravnost njihovog postupanja, pa i zakonitost izmene ugovora su sasvim legitimne.

Nemanja Nenadić za Peščanik