Pet najskupljih projekata poskupelo za pet milijardi evra

Najmanje 4,8 milijardi evra više koštaće pet najskupljih državnih projekata u odnosu na njihovu početnu cenu ili planiranu vrednost. Mada većina, kada se govori o enormnim troškovima, prvo pomisli na Ekspo ili Nacionalni stadion, kako sada stvari stoje, najviše javnog novca otići će na Moravski koridor. Umesto 745 miliona evra tu saobraćajnicu platićemo više od 2,1 milijardu evra, jer su do početka juna za nju iz budžeta već isplaćene dve milijarde evra ili 234,4 milijarde dinara, otkriva Radar. ‚

Najviše je, ipak, poskupeo auto-put od Beograda do Zrenjanina. Njegova cena skočila je sa 280 miliona na neverovatnih 1,6 milijardi evra. Iako se činilo da je stvar završena, i to nažalost uz tragediju, nismo još otplatili ni prugu od Novog Sada do državne granice sa Mađarskom, jer kineskim izvođačima, koji tek treba da budu saslušani pred državnim organima, moramo da uplatimo još najmanje oko 80 miliona evra.

Kasa države Srbije prethodnih godina široko se otvarala za strane investitore, pretežno kineske, i njihove srpske podizvođače, po pravilu bliske SNS-u, a novac im se isplaćivao bez ikakve zadrške. Utisak je da su cene najvećih državnih projekata neumoljivo rasle i da su bez ikakve kontrole potpisivani aneksi kojima su početne cene drastično uvećavane. U nekim slučajevima planirana vrednost radova porasla je skoro šest puta ili za više od 1,5 milijardi evra. 

Skakanje cena, odnosno enormna poskupljenja državnih projekata toliko su postala učestala da bismo se, gotovo sa sigurnošću, usudili reći da nema onog koji je ostao u granicama procenjene vrednosti. I što je najgore, poskupljenja nisu bila nimalo simbolična. Naprotiv. Možda je i najdrastičniji primer izgradnja 56 kilometara dugog auto-puta od Beograda do Zrenjanina, za koji je predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao da će koštati 280 miliona evra. 

„Za Južni Banat važna je saobraćajnica Beograd – Zrenjanin, od Pupinovog mosta 56 kilometara do Zrenjanina. To je auto-put koji pregovaramo sa Kinezima da bude urađen i, ako se ne varam, tu bi cena bila oko 280 miliona evra. Kao što je 50 kilometara Zrenjanin – Novi Sad oko 250 miliona. Dakle, ukupno oko 530 miliona evra“, otkrio je Vučić u februaru 2019, kada je, kao i obično, pričao o tome koji će sve projekti da budu urađeni u narednom periodu.

Međutim, iz razloga koji se može samo naslutiti, računica nije bila ni blizu tačna. Četiri godine kasnije potpisan je ugovor za auto-put Beograd – Zrenjanin – Novi Sad sa kineskom kompanijom China Shandong International Economic and Technical Cooperation Group. Njegova vrednost iznosila je ne 530 miliona evra kako je rekao predsednik, već čak 1.596.350.000 evra. Iako je i ta cifra čak tri puta veća od one koju je pominjao Vučić, ni ona nažalost nije konačna. Sudeći po Fiskalnoj strategiji za 2027, sa projekcijama za 2028. i 2029, krajnja cena biće drastično veća, jer će samo deonica od Beograda do Zrenjanina koštati 187,6 milijardi dinara ili oko 1,6 milijardi evra. 

Teško je i pretpostaviti koliko će nas još milijardi koštati deonica od Zrenjanina do Novog Sada, jer je nejasno kojom brzinom će dalje rasti cena. Do početka juna, kako Radar saznaje, za ovaj projekat potrošena su 143 miliona evra, što je više od polovine sume o kojoj je govorio Vučić, a radovi su tek počeli. 

I Moravski koridor, odnosno auto-put od Pojata do Preljine je daleko premašio prvobitno planiranu cenu. Po ugovoru iz 2019. sa američko-turskim konzorcijumom Behtel-Enka za tu saobraćajnicu dužine 112,3 kilometra predviđena je cena od 745 miliona evra. Međutim, od tada do danas vrednost radova je enormno skočila, pa će nas taj projekat, prema podacima iz Fiskalne strategije, koštati oko 252 milijarde dinara ili oko 2,15 milijardi evra, a može se očekivati da će konačna cena biti veća bar za nekoliko stotina miliona evra. Srpski zvaničnici nisu objasnili zašto je došlo do ogromnog povećanja cene tog projekta.

Behtel je u odgovorima srpskom Forbsu naveo da se „jedinična cena izgradnje tog auto-puta nije promenila“, te da u trenutku potpisivanja ugovora projekat „nije bio u potpunosti razrađen“. 

„Ugovor je omogućio dalji razvoj projekta i dodatno preciziranje ključnih elemenata. Sadržao je i standardnu eskalacionu formulu koja je omogućila prilagođavanje cene tokom pandemije i nakon početka rata u Ukrajini“, rekli su u Behtelu i dodali da je cena projekta povećana i zbog dodatnih radova, uključujući sistem zaštite od poplava na reci Zapadna Morava, kao i uvođenje „inteligentnog sistema upravljanja saobraćajem“, mada nema informacija da je sa tom kompanijom potpisan ijedan aneks. 

Dodeljivanje posla američko-turskom konzorcijumu takođe je bilo upitno, jer tendera raspisanog po Zakonu o javnim nabavkama nije ni bilo. Raspisan je javni poziv, a uslovi su bili regulisani Uredbom Vlade Srbije. Mediji su pisali da su oni bili tako postavljeni da ih je malo ko mogao ispuniti. Na kraju, pretpostavljalo se da će posao dobiti upravo Behtel i Enka, jer je sa njima prethodno potpisan Memorandum o razumevanju, a na kraju su jedini i dostavili ponudu. 

Do danas nije zvanično saopšteno koje su sve srpske firme angažovane na Moravskom koridoru, a jedino je u javnost „isplivala“ informacija da radove izvodi i Goter konstrakšn, čiji je suvlasnik Kostadin Terzić, sin direktora FK Crvena zvezda Zvezdana Terzića. Nije jasno zašto bi podatak o podizvođačima bio tajna.

Dva najskuplja i ključna projekta zbog kojih se izmeđuostalog i odlažu izbori je izgradnja kompleksa za međunarodnu specijalizovanu izložbu Ekspo 2027 i Nacionalnog stadiona. Fiskalni savet je izračunao da bi nas ti projekti mogli koštati i do 3,4 milijarde evra. U Fiskalnoj strategiji Ministarstvo finansija objavilo je da će nas Ekspo koštati 1,22 milijarde, što je cifra koja se uklapa u onu o kojoj su govorili visoki državni zvaničnici. Ipak, ona nije konačna. U istom tom dokumentu piše da će nas nabavka opreme, izgradnja hangara i pratećih objekata koštati još 75 miliona, dok ćemo za linijsku infrastrukturu i toplotni izvor izdvojiti još 509 miliona evra. 

Predsednik Vučić svojevremeno je rekao da ćemo za Nacionalni stadion izdvojiti 150 miliona evra. Radovi nisu ni na pola puta, a cena je već narasla na 640,7 miliona evra. Ni to, takođe, nije konačna cifra, jer ćemo prugu od Zemun Polja do Nacionalnog stadiona morati da platimo oko 403 miliona evra. I na ova dva projekta radi poznata kineska kompanija Pauer Čajna, a sa njom i niz srpskih podizvođača, poput Milenijum tima i Mostogradnje ing, koji su u vlasništvu biznismena Ivana Bošnjaka i Stojana Vujka. Na tim kompleksima, svaka u svojoj oblasti, rade i neke druge poznate firme bliske vlasti, kao što su Energotehnika Južna Bačka i Konkord vest, iza kojih stoje Dragoljub Zbiljić i Željko Drčelić.

Novo povećanje cene uslediće i za projekat rekonstrukcije i modernizacije pruge od Novog Sada preko Subotice do državne granice sa Mađarskom, u okviru koje je rekonstruisana novosadska Železnička stanica, gde je u padu nadstrešnice stradalo 16 ljudi. Iako smo kineskim izvođačima, kompanijama CCCC i CRIC već platili 1,25 milijardi evra, ni ta, ionako previsoka, cifra nije konačna. U Fiskalnoj strategiji navode se da je sada procenjena vrednost projekta 155,5 milijardi dinara ili oko 1,32 milijarde evra. 

Da je cena već porasla bilo je jasno kada je Vlada krišom usvojila Aneks 5, čija je vrednost iznosila 42,2 miliona dolara. Taj aneks je povučen nakon što je otkriveno da je obuhvaćen istragom koju vodi Tužilaštvo za organizovani kriminal. Međutim, kako je Radar pisao bilo je u planu i usvajanje aneksa 6, čija bi vrednost iznosila oko 40,3 miliona dolara. 

S druge strane, planirani su i novi dodatni radovi koji nisu obuhvaćeni svim do tada usvojenim i planiranim aneksima. U dokumentaciji u koju je Radar imao uvid pisalo je da bi ti radovi, u koje su uključena i ranija potraživanja sa deonice Beograd centar – Stara Pazova (769.349 dolara), trebalo da koštaju 75,8 miliona dolara. Ovaj iznos, međutim, u trenutku pisanja Plana poslovanja za 2025. još nije bio odobren, a u tom dokumentu je navedeno da je „predmet razmatranja“. 

Na sve ovo treba dodati da nas je, prema Nacrtu idejnog projekta rekonstrukcije pruge, koji je izradio CIP, ovaj projekat trebalo da košta oko 681 milion evra. Dostignuta cena u ovom trenutku je za 639 miliona veća. 

Na ovom projektu angažovano je desetine srpskih podizvođača, a neki su obuhvaćeni istragom koju sprovodi Tužilaštvo za organizovani kriminal. Kako je Radar objavio, TOK je čak osam puta tražio od policije da sasluša predstavnike kineskih kompanija koje su uključene u ovaj projekat, ali je MUP to ignorisao. Novi zahtev je poslat posle nedavnog sastanka predstavnika Tužilaštva sa pripadnicima SBPOK-a i Poreske policije. 

Nemanja Nenadić, direktor organizacije Transparentnost Srbija navodi za Radar da se enormna poskupljenja projekata koji su ugovoreni bez primene Zakona o javnim nabavkama mogu pripisati upravo toj činjenici. „Kada se primenjuje Zakon o javnim nabavkama moguće je ugovoriti dodatne radove ili aneksom povećati cene u nekim situacijama. Na primer, kada je reč o radovima koji se nisu mogli originalno predvideti, a pokaže se da su neophodni, kao i zbog nekih drugih okolnosti. Takođe, moguće je da od početka ugovorite da će cena biti fleksibilna, a ne fiksna i da će zavisiti od cene uvoznih elemenata, kao što su cene građevinskog materijala. Međutim, u praksi javni sektor veoma retko zaključuje takve ugovore, jer novac za isplatu tih radova mora unapred da se obezbedi u budžetu. Kod svih ovih izmena, kada se primenjuje Zakon, postoje limiti, čak i u slučaju nepredviđenih radova. Ti limiti ne mogu da pređu 50 odsto originalne cene. Ukoliko se to desi, mora da se otvori novi postupak nabavke“, objašnjava Nenadić. 

Ako se poslovi dogovaraju bez primene Zakona, na osnovu međudržavnog sporazuma i leks specijalisa, onda se ova ograničenja ne primenjuju i budžet Srbije je prepušten na milost i nemilost ljudima iz Vlade i državnih preduzeća koji pregovaraju sa izvođačima radova, upozorava sagovornik Radara. 

„Problem je i to da li je inicijalno ugovorena cena projekta bila realna. Ni za to ne postoje nikakve garancije, u situaciji kad se projekat ugovara bez nadmetanja. Početna cena može biti značajno veća od realne. Zbog toga je potrebno prekinuti praksu ugovaranja najvrednijih poslova, izvršiti reviziju svih poslova koji su već ugovoreni na takav način kako bi se koliko-toliko došlo do istine“, smatra Nenadić. 

U ovom trenutku verovatno ne postoji nijedan veći projekat u Srbiji za koji je raspisan tender po Zakonu o javnim nabavkama. U praksi to znači da je ponuđač mogao da odredi cenu koliku je hteo, a u najvećem broju slučajeva to su kompanije iz Kine. Tako je, primera radi, vrednost radova na rekonstrukciji pruge od Novog Sada do mađarske granice porasla za skoro 100 odsto, sa 681 milion, kolika je bila procena CIP-a, na 1,25 milijardi evra, koliko je bila vrednost ugovora. Iz Fiskalnog saveta upozoravaju da su troškovi osam velikih putnih pravaca porasli za 80 odsto u odnosu na prvobitno ugovorene iznose. I to je nesumnjivo crveni alarm za sve koji to žele da vide, ako to već nije bio pad nadstrešnice i sve što je usledilo nakon toga.

Autor: Nataša Korlat, Radar