Ko rasteruje investitore

Na sajtu Grada Beograda objavljena je izjava g. Siniše Malog u vezi sa našim jučerašnjim reagovanjem (ali ne i tekst tog reagovanja, iako smo ga uputili gradskoj informativnoj službi) .

 

Drago nam je što se g. Mali slaže sa našim stavom da je dok se ne bude znala pravna forma posla koji će Republika Srbija sprovesti u vezi sa projektom „Beograd na vodi”, „bilo kakva argumentovana diskusija o tome da li je taj projekat dobar ili ne, i da li je postupanje zakonito ili ne, je nemoguća”. Međutim, izgleda da imamo različito razumevanje oko toga šta treba činiti ako argumentovana rasprava o projektu nije moguća – na primer, da li treba javno najavljivati rokove realizacije projekta i objavljivati naziv firme sa kojom će se posao realizovati ako još uvek nije odlučeno kroz koji pravni posao će projekat biti realizovan i ako procedura za takav postupak još nije započela.

Nema nikakve suštinske razlike između našeg reagovanja od 21.1. i našeg teksta objavljenog 19.1. jer je osnovno pitanje isto: da li će Republika i Grad projekat realizovati: 1) finansiranjem iz kredita ili budžeta, kroz javne nabavke; 2) prodajom zemljišta investitorima koji potom grade u skladu sa projektom; ili 3) kroz neki vid javno-privatnog partnerstva (koncesija, zajedničko preduzeće u koje država unosi zemljište a investitor novac i slično)? Za svaki od ovih pravnih poslova postoje procedure predviđene posebnim zakonima, koji su usvojeni u poslednjih nekoliko godina. I Zakon o javnim nabavkama, i Zakon o javnoj svojini i Zakon o javno-privatnom partnerstvu poznaju otvorene javne pozive (za nabavku kredita, za nabavku radova, za nabavku projekata, za prodaju zemljišta, za koncesionara, za zajednička ulaganja i slično).

Postoji propisana procedura čak i za slučaj kada bez ikakvog javnog poziva zainteresovana firma da državnom organu predlog za realizaciju projekta javno-privatnog partnerstva. Međutim, u pravnom sistemu Srbije ne postoji „otvoreni javni poziv“, koji nije formalno raspisan i za koji se ne zna unapred na koju vrstu potencijalnog pravnog posla se odnosi.

Zbog svega toga bi bilo neophodno, između ostalog i kako ne bi došlo do „rasterivanja investitora“ (pošto je poznato da je pravna sigurnost jedan od važnih činilaca za njihovo privlačenje), da Republika, odnosno Grad, u ovom i u svakom drugom sličnom slučaju nedvosmisleno stave do znanja i potencijalnim investitorima i sopstvenim građanima koje odluke su donete a šta je još u domenu ideja, koji postupak i na osnovu kojeg zakona (ili međudržavnog sporazuma, ako je o tome reč) se sprovodi.