Važna odluka za pristup informacijama u Srbiji

Transparentnost Srbija (deo Transparency International) ocenjuje da je današnje rešenje Poverenika za informacije doneto po našoj žalbi zbog nedostavljanja ugovora o upravljanju smederevskom železarom veoma značajno sa stanovišta budućnosti prava na pristup informacijama u Republici Srbiji. Sprovođenje tog rešenja treba da potvrdi dva važna načela – da podaci o raspolaganju javnom imovinom treba takođe da budu javni i da sistemski Zakon o slobodnom pristupu informacijama ima primat u odnosu na njemu suprotne norme drugih propisa.

Hronologija postupanja Ministarstva u vezi sa ovim ugovorom jasno ukazuje, ne samo na nameru da se konkretni podaci sakriju od javnosti, već i želju da se uspostavi opasan presedan za druge slične slučajeve – potpuno isključenje primene pravila o pristupu informacijama o ugovorima koje zaključuju državni organi i državna preduzeća sa privatnim partnerima. Čak i ako neki podaci iz ugovora koji smo tražili treba da budu zaštićeni zbog interesa Republike Srbije ili privatnog partnera, to se može učiniti jedino na način predviđen zakonom i u meri koju zakon dopušta, a nikako negiranjem očigledne činjenice da su ugovori koje zaključuju država i državna preduzeća informacije od javnog značaja.

TS je, naime, danas dobila rešenje Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, koje je doneto po žalbi naše organizacije protiv Ministarstva privrede.

Podsećamo da je TS posle objavljivanja vesti o zaključivanju ugovora između Republike Srbije, Železare Smederevo i firme HPK Engineering B.V. o upravljanju železarom, nakon neuspele privatizacije i ohrabrujućih najava o budućem poslovanju ovog preduzeća, zatražila kopiju ugovora o tom poslu. Očekivali smo da će ugovor biti brzo dostavljen, kao što je učinjeno u slučaju dokumentacije o prethodnoj neuspeloj prodaji Železare.

Ministarstvo privrede je najpre odugovlačilo sa dostavljanjem kopije ugovora, obećavajući da će to učiniti „u dodatnom roku od 40 dana“. Kako odgovora nije bilo ni po isteku dodatnog roka, uložili smo žalbu. Ministarstvo ni tada nije postupilo kako nalaže Zakon o slobodnom pristupu informacijama, jer nije ni dostavilo tražene podatke, niti je donelo rešenje kojim se zahtev odbija. Umesto toga, dobili smo neformalan odgovor u kojem se tvrdi da Ministarstvo nije u mogućnosti da nam dostavi ovaj ugovor kojim stvara prava i obaveze za imovinu u vlasništvu Republike Srbije, jer je on navodno izuzet iz prava na pristup informacijama odlukom Komisije za zaštitu konkurencije.

Odmah nakon toga smo ukazali ne samo da je informacija uskraćena neosnovano, već i da može biti u pitanju opasan presedan. Naime, u pitanju je uskraćivanje informacija uz pozivanje na odredbu Zakona o zaštiti konkurencije (član 45.). Ova norma je očigledno namenjena zaštiti identiteta lica koja prijavljuju moguću povredu konkurencije i zaštiti legitimnih poslovnih interesa privatnih firmi koje se obraćaju Komisiji. Sama činjenica da su zaštitu poverljivosti podataka zatražili jedan državni organ i jedno državno preduzeće je zabrinjavajuća. Da je reč o svesnoj nameri da se informacije sakriju govori i činjenica da je Ministarstvo zatražilo od Komisije određivanje tajnosti nakon što je od Poverenika dobilo žalbu na izjašnjenje. Naime, kao što se može videti iz rešenja Poverenika i iz odluke Komisije za zaštitu konkurencije, Poverenik je žalbu dostavio Ministarsvu 13. maja, zahtev za zaštitu je Ministarstvo podnelo 18. maja 2015. i to navelo kao razlog za nedostavljanje ugovora u odgovoru Povereniku 19. maja 2015.

Nepoštovanje pravila o pristupu informacijama još drastičnijim čini činjenica da dokumenta nisu dostavljena ne samo našoj organizaciji kao podnosiocu zahteva, već ni Povereniku za informacija, državnom organu koji ima pravo pristupa svim dokumentima u posedu organa vlasti, uključujući i one koji su označeni najvišim stepenom tajnosti, kako bi mogao da odluči da li razlozi za eventualnu poverljivost nadjačavaju pravo javnosti da zna.

Rešenje Poverenika u ovom slučaju je višestruko značajno. Prvo, tim rešenjem je potvrđen već mnogo puta iskazan stav da su ugovori koje zaključuju državni organi i državna preduzeća informacije od javnog značaja, da javnost ima opravdani interes da ih zna i da državni organ mora da dokaže suprotno.

Druga, još važnija stvar je to što je Poverenikovo rešenje potvrdilo pravni stav, zasnovan, kako na ustavnom načelu jedinstva pravnog poretka Republike Srbije, tako i na relevantnim dokumentima međunarodnih organizacija, da se osnovanost zahteva za pristup informacijama mora ceniti sa aspekta odredbi Zakona o slobodnom pristupu informacijama, koji je u ovoj materiji lex specialis u odnosu na sve druge zakone kojima se ova prava ograničavaju.

Transparentnost – Srbija

Beogad, 1. jul 2015.